18. 11. 2019.

Izrečena presuda za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije: Optuženi osuđeni na po 30 i 20 godina zatvora

Četvorica bivših pripadnika Držvane bezbednosti  proglašeni su krivim za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije,  odlučeno je danas u Specijalnom sudu u Beogradu.  Za ubistvo Ćuruvije nekadašnji šef Državne bezbednosti Radomir Marković osuđen je na 30 godina zatvora, tadašnji šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić takođe je dobio 30 godina zatvora, dok je pripadnik toga centra Ratko Romić osuđen na 20 godina kazne, kao i Miroslav Kurak kome se zbog bekstva sudilo u odsustvu. Ovo je prva presuda za ubistvo novinara u Srbiji.

Prvostepena presuda je doneta četiri godine posle početka suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije i 20 godina nakon što je ubijen. Predsednica tročlanog sudskog veća bila je Snežana Jovanović, u veću su bile i sudije Dragan Milošević i Vladimir Mesarović.

Novinar i izdavač “Dnevnog telegrafa” i  magazina “Evropljanin” Slavko Ćuruvija, ubijen je na Uskrs 11. aprila 1999. godine, u dvorištu ispred ulaza u zgradu u kojoj je živeo.

Šta je prethodilo zločinu, šta se dešavalo posle, zašto je trebalo 20 godina da bi se došlo do pravde u slučaju Ćuruvija, saznajte u sledećim redovima, koje prenosimo sa portala “Slavko Ćuruvija Fondacija”.

Zločin…

Država je u oktobru 1998. godine pokrenula gotovo ceo svoj aparat da bi se obračunala sa jednim čovekom, novinarom i izdavačem Dnevnog telegrafa i magazina Evropljanin, Slavkom Ćuruvijom.
Njegove novine bile su oštri kritičari režima Slobodana Miloševića, koga je Ćuruvija smatrao diktatorom koji svoju zemlju vodi u sunovrat.

Sa Aleksandrom Tijanićem je u Evropljaninu objavio tekst „Šta je sledeće, Miloševiću“, koji sumira jezive rezultate tog režima. Dan posle objavljivanja teksta, dok Skupština Srbije donosi drakonski Zakon o informisanju, odlazi kod Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića. Kasnije prepričava da je to bio veoma neprijatan razgovor, na čijem joj kraju poručuje da će ona i njen suprug, ako tako nastave, „visiti na Terazijama“. Evropljanin je svega par dana kasnije kažnjen sa 260.000 dolara, što je najviša kazna jednom mediju ikada izrečena u Srbiji.

Unutar sistema, oni koji nisu želeli da se sazna istina, poigravali su se sa onima koji su pokušavali da do nje dođu. Istraga je skretana podmetanjem lažnih tragova i lažnih ubica.

Pošto nisu uspeli da ga zaplaše pretnjama, kada su videli da ga neće zaustaviti ni drakonske kazne prema novom Zakonu o informisanju koji je doslovno sprovodio tadašnji ministar Aleksandar Vučić (dok je šef njegove stranke, Vojislav Šešelj, Ćuruviji pretio smrću), kada je Slavkov odgovor bio „boriću se dok sam živ“ – angažovali su javnu i tajnu policiju, koja ga je prisluškivala i pratila.

Više od 30 policajaca došlo je da pleni stvari iz redakcije Dnevnog telegrafa. Direktoru DT-a Ivanu Tadiću odneli su sve iz kuće, ostao je samo bebin krevetac.

Napujdani su mediji, pre svih Politika, koju je vodio kućni prijatelj porodice Milošević–Marković Dragan Hadži Antić. On je „naredio“ (citat iz iskaza Đ. M. pred sudom) Đorđu Martiću, uredniku Politike ekspres, da objavi tekst kojim će Ćuruviju proglasiti za „izdajnika zemlje“, „slugu Zapada“ koji podržava bombardovanje.

Tako je 6. aprila 1999, usred bombardovanja, u Ekspresu osvanuo tekst „Ćuruvija dočekao bombe“, jedan od najsramnijih u bogatoj istoriji beščašća srpskog novinarstva. Završava se rečima da njegova „izdaja nikada neće biti zaboravljena“. Tekst je iste večeri pročitan u udarnom Dnevniku RTS-a.

Teren je pripremljen.

Tri dana kasnije Deveto (tzv. prateće) odeljenje beogradskog centra RDB počinje da prati Ćuruviju 24 sata dnevno. Usred bombardovanja, 27 ljudi iz pratećeg odeljenja beogradskog centra u tri smene radilo je samo na Ćuruviji. Akciju je vodio lično tek postavljeni načelnik beogradskog centra Resora državne bezbednosti Milan Radonjić. Kasnije smo na sudu saznali da se načelnici nikad ni pre ni posle toga nisu bavili operativnim aktivnostima.

Od operativaca koji su pratili novinara Radonjić je tražio da iz minuta u minut izveštavaju i o najmanjoj promeni Ćuruvijinog kretanja. To je pred sudom nekoliko svedoka okarakterisalo kao „neobično“, odnosno da nikad niko od njih pre toga nije tražio da na taj način izveštavaju.

Pet dana posle teksta u Ekspresu, dva dana posle početka praćenja, Ćuruvija je likvidiran dok se nešto posle pola pet, tokom mirnog nedeljnog uskršnjeg popodneva, vraćao iz šetnje sa Brankom Prpom. Izrešetan je u prolazu ispred zgrade u kojoj je živeo. S leđa, „škorpionom“, koji je u ruci ubice bio metar iza njega. Ispaljeno je 14 metaka. Overen je u glavu. Ostao je da leži u pasažu, među čaurama, u lokvi krvi. Osveta je morala da bude brutalna. Nije samo Ćuruvija izrešetan, država je poslala poruku kritičarima režima.

Istraga?

Ne računajući pojedine policijske inspektore koji su, uprkos pritiscima i pretnjama, ovaj slučaj istraživali – istrage gotovo da nije bilo. Po svemu sudeći, nije bilo nijedne koja je imala bezuslovnu podršku države i koja nije doživljavala neprestane opstrukcije. Organizatori zločina imali su sve vreme ovog sveta da uklone tragove, zastraše svedoke, podmite ili uklone one koji smetaju. U javnoj bezbednosti su rekli da su za to da je RDB pratio Ćuruviju saznali tek 31. oktobra 2000. godine, kada se u medijima pojavio tzv. „Dosije Ćuran“, izveštaj o tajnom praćenju novinara. Godinu i po dana posle ubistva!

U to vreme, odmah posle Petog oktobra, kada se „Dosije Ćuran“ pojavio, činilo se da će ovaj slučaj ipak biti rešen.
Ništa od toga nije bilo.

„Omerta“, prijateljske i rodbinske veze u policiji, javnoj i tajnoj, imale su odlučujuću ulogu u opstrukciji istrage ubistva Slavka Ćuruvije. Politička volja da se ovo ubistvo reši, ako je ikad i postojala, nije ništa značila kada čitavi delovi bezbednosnih službi to ne žele da urade.

Koliko god nova vlast slala javnosti poruke kako su joj dva neuspela atentata na Vuka Draškovića, te ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića i novinara Slavka Ćuruvije – prioritet, istrage su brzo završavale u ćorsokaku.
Javna i tajna bezbednost nisu lustrirane, njih su i dalje kontrolisali kadrovi iz devedesetih. Ne samo to, predsednik države, Vojislav Koštunica, pokušao je i da Radomira Markovića, načelnika Službe iz vremena svih ovih zločina, sačuva na toj funkciji.
„Omerta“, prijateljske i rodbinske veze u policiji, javnoj i tajnoj, imale su odlučujuću ulogu u opstrukciji istrage ubistva Slavka Ćuruvije. Politička volja da se ovo ubistvo reši, ako je ikad i postojala, nije ništa značila kada čitavi delovi bezbednosnih službi to ne žele da urade.

Zavera ćutanja unutar DB-a značila je i da će biti likvidirani svi koji progovore o njenim mračnim tajnama. Jedan od onih koji su hteli da govore bio je i pripadnik Službe Momir Gavrilović. Ubrzo je ubijen.

Ni političari se nisu baš utrkivali u rešavanju ovog slučaja. Nekoliko puta se, posebno pred izbore, objavljivalo kako je ubistvo praktično rešeno i da će za nekoliko dana biti objavljeno ko su ubice. Unutar sistema, oni koji nisu želeli da se sazna istina, poigravali su se sa onima koji su pokušavali da do nje dođu. Istraga je skretana podmetanjem lažnih tragova i lažnih ubica.
Istražitelji su mesece i godine gubili proveravajući dojave o tome da su Ćuruviju ubili pripadnici zemunskog klana, kriminalac Luka Pejović i razni drugi mafijaši. Namerna skretanja na lažne tragove bila su veoma efikasna.

Do ministra policije Dušana Mihajlovića došao je i dnevnik dežurnog načelnika u beogradskom centru Resora državne bezbednosti, u kome je pedantno zapisana kompletna komunikaciju sa načelnikom centra Milanom Radonjićem. Tu piše i to da je Radonjić dežurnom načelniku rekao za Ćuruviju: „Javiti odmah ako krene kući, možda primenimo i drugu meru“.
Ni ova informacija nije pomogla da se tadašnja istraga, koja je delovala ozbiljnije od drugih, završi podizanjem optužnice.
Dva važna svedoka iz Resora državne bezbednosti – Cvijetin Milinković, dežurni načelnik u beogradskom centru RDB-a u vreme kada je Ćuruvija ubijen, i Zoran Pavić, šef pratećeg odeljenja – umrli su. Pojedini policajci svedoče da su bili pod ogromnim pritiskom.

U javnoj bezbednosti su rekli da su za to da je RDB pratio Ćuruviju saznali tek 31. oktobra 2000. godine, kada se u medijima pojavio tzv. „Dosije Ćuran“, izveštaj o tajnom praćenju novinara. Godinu i po dana posle ubistva!

Kasnije, kada je počelo suđenje, sudsko veće je izjave inspektora Dragana Kecmana i Dilbera Kastrata o svedočenjima Milinkovića i Pavića odbacilo kao dokaze.

Kecman je objasnio da su oni proveravali njihove iskaze, i da su oni potvrđeni i na poligrafu. Nije vredelo. Uz obrazloženje da su ove izjave uzete od Milinkovića i Pavića „u svojstvu građana“, i da one ne mogu da budu dokazi, te da ih sud neće uzimati u obzir prilikom donošenja presude.

Pojedini svedoci iz pratećeg odeljenja koji su se pojavili pred sudom delovali su izgubljeno i bilo ih je teško razumeti.
Drugi su delovali rastrojeno i konfuzno. A treći su samo ponavljali da se gotovo ničeg iz tog vremena ne sećaju.
Pedesetak svedoka iz tajne službe, koji su se pojavili pred sudom, pokazali su ili da je amnezija zarazna i da je zahvatila dobar deo Resora državne bezbednosti ili da njihovo slabo pamćenje može imati veze i sa strahom od iznošenja istine.
Zastrašivani su i inspektori koji su sprovodili istragu.

Ljubiša Milanović, koji je pokušao da u vezi sa ubistvom Ćuruvije ispita pojedine pripadnike Jedinice za specijalne operacije, koju je tada vodio Milorad Ulemek Legija, u roku od par dana izbačen je iz tima koji je vodio istragu. „Zato što je uznemirio JSO“, kako je rekao tokom suđenja. Milanović, koji je smatran jednim od najboljih inspektora u Beogradu, raspoređen je na potpuno nebitno mesto u policiji.

On je, inače, bio šef operativne grupe koja je radila na rasvetljavanju ubistva i pokušaja atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali. Pred sudom je rekao da mu je Sreten Lukić, u to vreme pomoćnik ministra policije Mihajlovića, pretio pošto mu je Milanović rekao kako je došao do saznanja o tome ko je vozio kamion na Ibarskoj magistrali.
Prema onome što je objavio NIN, optuženi Miroslav Kurak je u februaru 2006. godine Branku Crnom, nekadašnjem zameniku načelnika RDB-a Radomira Markovića, i njegovom vozaču Slaviši Arsiću, koga je pre toga Dragan Kecman saslušavao, rekao: „Kecmana treba o’laditi“.

Zastrašivani su i neki od onih koji su najupornijem u rasvetljavanju ovog zločina, inspektoru Draganu Kecmanu, pomogli da dođe do dokaza.

Pred sudom je ispričao kako je na ulici, „jadnog i zapuštenog“, slučajno sreo čoveka koji je radio u Mobtelu i koji mu je dao informacije o sadržaju kaseta sa podacima sa baznih stanica mobilne telefonije u centru Beograda, koji će tokom suđenja biti ključni materijalni dokazi o komunikaciji i kretanju optuženih neposredno pre, u vreme i posle ubistva Ćuruvije.

„’Evo šta si mi uradio’, rekao mu je tada taj čovek, ‘imao sam ozbiljnih problema zbog tih kaseta, ostao sam bez posla zbog toga što sam vam ih tada dao’.“

U pitanju je 2007–2008. godina. U vreme vladavine DSS-a i DS-a. „Duga ruka DB-a“ je i dalje odlučivala o ljudskim sudbinama.

Ubice Slavka Ćuruvije su i dalje mogle da budu mirne.

… i kazna?

Početkom 2013. godine osniva se Komisija za istragu ubistava novinara. Pokreće se još jedna istraga.
Dobavljaju se veštačenja Bezbednosno-informativne agencije o sadržaju kaseta sa podacima sa baznih stanica iz centra Beograda. One su, od 2005, kada ih je Dragan Kecman uzeo u tadašnjem Mobtelu, stajale u metalnoj kaseti, kako bi se sačuvale od propadanja. Do boljih vremena, kada istrage neće biti opstruirane.

Milorad Ulemek Legija daje iskaz zameniku tužioca o tome kako mu je Radomir Marković u njegovoj kancelariji rekao „ovi Radonjini što su ubili Ćuruviju“, misleći na Ratka Romića i Miroslava Kuraka, koji su bili u hodniku ispred kancelarije.
To je ponovio i pred sudskim većem, naglašavajući da se njemu i njegovoj porodici zbog tog svedočenja preti.
Optužnica protiv Radomira Markovića, Milana Radonjića, Ratka Romića i Miroslava Kuraka podiže se u leto 2014. Sud je vraća na doradu, pa je usvaja u decembru te godine. Hapse se Radonjić i Romić.

Suđenje pred Višim sudom u Beogradu – pred Posebnim odeljenjem za organizovani kriminal – počinje 1. juna 2015, 16 godina posle ubistva. Na dan izricanja presude – 5. aprila – biće 1.405 dana od početka suđenja. Prema Slobodanu Ružiću, advokatu sina i ćerke Slavka Ćuruvije, sve je, da je bilo volje sudskog veća i predsednika suda, moglo da bude gotovo za nekoliko meseci.

Ročišta su zakazivana jednom ili dva puta mesečno. Da je nastavljeno tim tempom, suđenje sada ne bi bilo ni blizu kraja. Posle pritiska pojedinih medija i stručne javnosti, zakazivana su po tri ročišta, ali je sve i dalje izgledalo beskrajno sporo i neefikasno.
Više od 100 svedoka se pojavilo pred sudskim većem. Najveći se deo njih, bar pred sudom, slabo čega sećao.
Bilo je, međutim, i onih pripadnika policije i tajne službe koji se nisu ustručavali da kažu kako su sigurni da je RDB organizovao ubistvo Ćuruvije, i tome u prilog izneli mnoštvo jasnih indicija.

Sudsko veće je ustalasalo javnost pojedinim odlukama. Najpre, kada su optužene Milana Radonjića i Ratka Romića pustili iz zatvorskog pritvora u kućni pritvor (uz nošenje tzv. nanogice). To što su tako lakše mogli da utiču na svedoke ili to što je četvrti optuženi Miroslav Kurak i dalje u bekstvu, ovom veću nije predstavljalo prepreku za ovakvu odluku. Zatim je veće usvojilo zahteve odbrane o odbacivanju nekih za tužilaštvo veoma važnih dokaza – dela traka sa podacima sa baznih stanica, kao i pomenutih iskaza inspektora Kecmana i Dilbera o izjavama dvojice važnih učesnika praćenja Ćuruvije, koji su, očigledno, mnogo znali, ali koji su u međuvremenu umrli.

Dva puta su dva različita veća Apelacionog suda ukidala ove odluke sudskog veća Višeg suda u Beogradu i vraćali im ih na ponovno odlučivanje. Na kraju je od svog zahteva odustala – odbrana optuženih.
Tada je reagovao i Veran Matić, predsednik Komisije za istragu ubistava novinara, koji je u intervjuu za Cenzolovku rekao da „sudsko veće pojedinim odlukama pokazuje jasnu nameru da oslobodi optužene za ubistvo Ćuruvije“.
Njegova izjava je naišla na podršku dela novinara, pojedinih advokata i sudija, ali i na osudu Društva sudija i dela Advokatske komore Beograda, koji ga optužuju za pritisak na sud i kršenje pretpostavke nevinosti.

Jedva je sudsko veće dozvolilo i svedočenje inspektora Dragana Kecmana. On se, istina, prvi put pred sudom pojavio u aprilu 2018, ali samo da se izjasni o zakonitosti oduzimanja podataka sa baznih stanica od Mobtela.
To je bilo jedno od najmučnijih svedočenja tokom ovog procesa, pošto je Kecman pokušavao da kaže šta zna o ovom slučaju, ali ga je sudsko veće grubo prekidalo, dok je sudija Dragan Milošević, inače neprimetan tokom celog trajanja suđenja, sa Kecmanom ušao u ozbiljnu raspravu.

Kasnije je ipak dobio priliku da svedoči, ali se činilo da se to više radi pod pritiskom javnosti, nego zato što je sudsko veće bilo zainteresovano da čuje šta o ubistvu Ćuruvije, ali i o pritiscima na one koji su slučaj istraživali, ima da kaže čovek koji o tom slučaju ubedljivo najviše zna.

Pred sudom je Kecman rekao da je Ćuruvija praćen do nekoliko sekundi pre ubistva, kao i da u njegovom dosijeu piše da je bio „državni neprijatelj broj jedan“, uprkos rečima Radomira Markovića da on za Ćuruviju pre ubistva nije ni znao.
U završnoj reči tužilac je tražio da se optuženi osude na najstrože kazne, od po 40 godina zatvora.

„Ko može da ubije čoveka čiji je život država potpuno kontrolisala – koja je znala za svaki njegov korak, koja je prisluškivala svaku njegovu reč, koja je videla svaki njegov kontakt? Jedino država!“, rekao je tom prilikom zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić.

Optuženi i odbrana proglasili su ovaj proces političkim i montiranim i tražili da budu oslobođeni.

Autor: Perica Gunjić / Izvor: Slavko Ćuruvija fondacija

Foto/Cover: Fondacija Slavko Ćuruvija

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *