22. 09. 2019.

INTERVJU, KARLO ASTRAHAN, UREDNIK PROGRAMA U BIBLIOTECI „MILUTIN BOJIĆ“: Čitajući spoznajemo sebe, pišući oplemenjujemo duh

Nije lako u Srbiji zaintrigirati ljude dobrom knjigom, bilo da je ona poezija ili proza, to najbolje znaju oni koji pišu ili organizuju promocije književnih dela. Kada se desi da predstavljanje neke knjige bude u biblioteci „Milutin Bojić“ u Beogradu, to već znači da je to delo na dobrom putu da bude čitano, popularno. Razlog je jednostavan, ako neko zna kako da organizuje književno veče, posećeno i sa puno zanimljivih pitanja (bez cenzure), onda je to Karlo Astrahan, urednik programa biblioteke „Milutin Bojić“. „Čajanka u 7 kod Bojića“, „Bojićev poetski kutak“, „Slobodno kod Bojića“, „Biblioteke u oblacima“ postali su kultni događaji, zahvaljujući čoveku koji je svoj život posvetio knjigama. Od 20. juna ove godine, književne večeri su se iz biblioteke Bojić, preselile u Tašmajdanski park, u okviru „Kulturnog leta na Paliluli“, te publika može da uživa sve do 12. septembra u druženju sa piscima pod zvezdanim nebom. Astrahan u intervjuu za RIC kaže da na promocije u Bojiću, ali i na Tašu, osim starijih, dolaze i mladi ljudi, što posebno raduje:

-U Bojiću ima dosta mladih na promocijama, književne večeri posećuju pre svega studenti, što je negde i prirodno. Mladi su čitali, mladi čitaju i mladi će čitati, statistika je uvek sumnjiv posao pogotovu kada dolazi iz kuhinje loših kuvara, tako da ja nešto i ne verujem u tu priču da se danas manje čitaju knjige. Što se tiče naše generacije imali smo više sreće nego današnje generacije iz jednog prostog razloga, više smo uživali u društvenim aktivnostima, a manje provodilivreme među četiri zida sa računarom. Ali takve su bile okolnosti.

Puno se piše, svi nešto objavljuju… Je l’ to dobro što ima toliko nečega što se naziva prozom i poezijom? Da li je književnost devastirana?

Činjenica je da danas u poeziji imate lavinu nekvalitetnih poetskih dela, hiper produkciju poetskih knjiga, ali više mislim da je u pitanju potraga za identitetom samih autora tih rukopisa nego ozbiljni pristup pisanju poezije. Što se tiče proze tu još nije alarmantno stanje kao u poeziji. Ma ne može književnost da se uništi, dokle god postoje pravi pisci. Parametri su jasni, broj prodatih knjiga, izdavačka kuća koja stoji iza vas, kontinuitet rada i ono što je najvažnije da živi od svog pisanja, to je pravi pisac.

Književnost na razne načine upozorava na vreme u kome živimo. Da li to dotiče one koji odlučuju o našim životima?

Vremena se menjaju, pa tako i pristupi problematici od šireg značaja. Verujem da pojedini predstavnici iz sveta politike negde osluškuju impulse iz sveta književnosti.

Radite velike promocije, kako poznatih tako i neafirmisanih autora, kako vam je to uspelo? Kako i kada je sve počelo?

Davno je sve počelo, to je moja studentska priča, da bi ta priča negde 2003. godine dobila svoje ime, registraciju, logo, ta priča je bila poznata kao Klub 9 ili popularno K9. Pre nekoliko godina Filološki fakultet u Beogradu u jednoj stručnoj studiji napisao na par stranica o uticaju Umetničke asocijacije Klub 9 na razvoj poezije i proze u Srbiji u 21 veku. Deo te ekipe bili su Biljana Andonovska, Nemanja Đorđević, Bratislav Pejović, Jelica Kiso, Jelena Terzić, Periša Aramuš, Maša Filipović, Viktor Radonjić i mnogi drugi ljudi. U svakom pogledu ponosan sam na taj period koji mi je doneo dosta toga lepog.

Šta vi čitate, koji je vaš omiljeni žanr, jel isti onaj koji pišete?

Nema pravila, dosta često čitam dokumentaristiku, stručne knjige,ali imam svoje favorite u beletristici, recimo „Fukoovo klatno“ Umberta Ekaili „Obojena ptica“ Ježija Kosinskog, naravno „Čarobnjak“ Džona Faulsa, ali i neizostavne „Braću Karamazove“ od Dostojevskog.

Vaš novi roman ovdašnja javnost očekuje već devet godina. Šta se sve desilo u tom periodu?

Devet godina sam pisao nekoliko proznih dela. Pa recimo u tom periodu oddevet godina napisao sam nastavak svog prvog romana koji se zove Paganska knjižara – čuvar apokrifa, zatim sam napisao roman koji je stvarno nastajao punih devet godina koji se zove Karneval bola, pa sam završio dramu koja se zove Gužva u šesnaestercu. Ta avantura je trajala dugo, ali verujem ne i uzalud.

Kada i da li postoji neko vreme za prvi roman ili zbirku pesama?

Muka obično natera čoveka da počne sa pisanjem, ali ta muka ima razne forme i u različitim vremenskim periodima se javlja kod ljudi, kod nekog u 15. godini, dok kod drugih nešto kasnije.

Da li su knjige skupe ili je to samo izgovor?

Pa, to je večno pitanje, ljudi u većini slučajeva imaju problema sa finansijama ili imaju prioritete prilikom kupovine,tako da cena knjiga uvek će biti na skeneru građana.

Zašto je dobro da se ljudi na neki način bave pisanjem i da li su današnji pisci površniji od onih već legendarnih pisaca?

Čitajući mi spoznajemo sebe, pišući mi negde nesvesno otkrivamo ta saznanja. Ali kako god, čitanje i pisanje oplemenjuju duh kod čoveka. Današnji pisci u odnosu na legende? Pa kako ko, od od pisca do pisca, uostalom nismo svi isti.

Foto: Privatna arhiva

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *