12. 11. 2019.

Zemlja nas upozorava: Poslednja šansa za našu civilizaciju

Prilično dugo traje sunovrat ovozemljaski i nikako da stanovnici Zemlje povuku ručnu kočnicu, stanu na par minuta i ako je potrebno krenu iz početka. Svedoci smo da se dešavaju „trule stvari“ u državama Zemlje i da je ona počela lagano da puca, opominje njene stanovnike da se trgnu iz duboke noćne more i da se vrate onome što se naziva čovek.

Zemljani su izgubili kompas – ubijaju rafalnom paljbom ljude dok se oni mole u džamijama (Novi Zeland, mart 2019), aktiviraju bombe u crkvama na najveći hrišćanski prasnik Uskrs (Šri Lanka), mnogo često se govori o miru a sve su veće krize koje nagoveštavaju na sukobe (Venecuela)… Čovek je ugrožen, ugrožene su i životinje, priroda, a ko je odgovoran za to? Nema dileme: čovek.

Foto: Screenshot/Youtube/Atomska bomba

Zemlja se, logično, buni. Šalje nam oluje, poplave, nepogode biblijskih razmera, zimu kada joj vreme nije, a leta koja podsećaju na predvorje pakla. Zemlja nam to ne šalje tek tako, već kako se mi ponašamo prema njoj tako nam i ona uzvraća. Bori se za sopstveni opstanak, kao što se i mi borimo za…, hm, jedni protiv drugih sve češće? E to se Zemlji ne sviđa, u toj borbi punoj bombi, dima, metaka, krvi, suza, tuge, jada i bede, Zemlja se guši i šalje signale da se njen protivnik, čovek, smiri i dođe sebi.

Zemlja je svesna da se na njoj nakotilo puno mračnih ljudi, čak i pojedini koji odlučuju o sudbinama drugih su prilično mračni i ne daju svoje mesto zarad privilegija koje su mu/im drugi Zemljani dali. Usled toga, desi se da čovek pukne, kao i Zemlja, i tako rafalnom paljbom pobije desetine, rani stotine ljudi, koji su izašli da se zabavljaju , uživaju u životu. Dešava se da neki ljudi, nema ih puno, na prste obe šake mogu da se izbroje, prete jedni drugima nuklearnim bombama, jer nemaju druga posla ili su zaboravili da budu ljudi. Oni kao da ne znaju da zbog njihove gluposti mogu da pobiju milione Zemljana, a posledice mogu biti takve da se Zemlja razbesni još više.

Foto: Pixabay.com

Zemlja je takođe primetila da je prljava. Nije mogla samu sebe da isprlja tako mnogo. Bila je zelena i plava, sada je pretežno više braon i žućkasta. I to je mnogo nervira. Postaje joj vruće, te tamo gde je ledena počinje da se topi i to prilično brzo. Ali, Zemljanin nema vremena da se bavi Zemljom, on se bavi svojim ličnim potrebama, zaboravljajući da sam kao takav ne može da opstane. Onda on da bi opstao, napravi jednu pouzdanu ekipu i kreće u borbu, svim sredstvima. Onaj ko dobije moć tako što je izmanipulisao Zemljane, postaje Bog u njihovim očima, te kada ovi koji su mu dali tu moć shvate ko je i šta je, hoće svoje dvorske odaje nazad. Ali ne može. Demokratski je da ne može, a kao može. Čovek ćuti, grupa ćuti, velika masa ćuti, jer ako progovori jače, može doći do „humanitarne intervencije“.

Foto: Pixabay.com

Zemlja ne ćuti. Zemlja se probudila, možda Zemljanima daje još jednu šansu, možda će ta šansa biti poslednja, ako je tako, onda nas veoma brzo neće ni biti. Nestaćemo sami, bez osmeha, sebični i prljavi u svom blatu.

Foto/Cover: Pixabay.com

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *