14. 10. 2019.

Vršnjačko nasilje: Probudimo se, sve su to naša deca

Proteklih dana opet se govori (i uglavnom ništa konkretno ne preduzima) o vršnjačkom nasilju, pojavi koja je poslednjih godina uzela maha, i čije su posledice stravične. Deca zbog maltretiranja od druge dece, u krajnjem slučaju, odlaze u smrt. Pitam se zbog čega je to tako? Šta ja mogu da učinim kao građanin Srbije po tom pitanju? Mogu mnogo, za početak da ukažem na problem, glasno i jasno, kao što se to ovih dana dešava u udruženju „Balkanac“ čiji sam i ja član. „Balkanac“ je sproveo kampanju „Stop nasilju!“, čiji je cilj da se ovaj problem reši, a ne samo da se o njemu govori.

Nisam stručnjak iz ove oblasti, nisam psiholog, jednostavno sam čovek, običan, sa nekim znanjima iz drugih sfera života, ali s obzirom da živim preko puta jedne osnovne škole, čujem i vidim kako se deca ponašaju. Roditelji, krajnje je vreme da svi vi, svi mi, shvatimo da se situacija otrgla kontroli, i da među decom ima onih koji se ponašaju bahato, nasilno, nekulturno, ali najpre, nevaspitano. Da, nevaspitano.  Kada kažem decom, mislim i na dečake i na devojčice. Iz videa u Barajevu, videli ste i da i devojčice mogu biti nasilne.

Foto: Pixabay.com

Jedan sam od onih koji smatra da vaspitanje pre svega polazi iz kuće. Ono što dobijamo od svojih roditelja je model po kome ćemo se ponašati kako sazrevamo. Onda dođe škola, tu sebe izgrađujemo na drugi način, odnosno pokušavamo da se uklopimo u novu zajednicu (nakon porodice), ukoliko smo drugačije vaspitani, odnosno ako se ne povinujemo nekim novim trendovima, obično nastane problem. Deca u tim godinama ne mogu da shvate da nisu svi isti, i da neko ne može da uradi ono što drugi može. Da se nekome ne sviđa ono što se drugom sviđa, i tu može doći do konflikta (ova pojava je tipična i kod starijih!). Da ne širim temu, mi u kući razgovaramo sa našim detetom, otvoreno, i pričamo o uspesima i problemima. Ali, znamo ljude koji sve uspehe kod svoje dece nagrađuju materijalno, a neuspehe ne čuju „moje dete to da uradi, nema šanse, on/ona nije takav/a“. Iz ove rečenice nastaje problem. Veliki problem. Roditelji moraju da vaspitavaju svoju decu. Glavno opravdanje zašto to ne rade (ili misle da rade) je to „nemam vremena“. Hm, kako za svoje ili dete čiji ste staratelj nemate vremena?!

Foto/Cover: Youtube/Screenshot/Simulacija vršnjačkog nasilja/Roditelji Me

Dok vi nemate vremena vaše dete ko zna šta gleda na najnovijem modelu telefona koji ste mu kupili, ko zna šta takođe gleda na televiziji, šta (ne) čita, s kim se druži i ko mu je potencijalna meta za ismejavanje! Vi morate da znate šta se dešava sa vašim detetom i da ga pratite. Jedino ako ste mu vi taj model nasilnika/ce, onda je to neka druga priča. U tom slučaju je još teža. Deca dolaze na ovaj svet nevina, bez i jedne informacije, što znači da ih mi oblikujemo i mi smo krivi ako su oni nasilni. Mi kao pojedinci, mi kao društvo, mi kao država. Krajnje je vreme da se probudimo jer sve su to naša deca.

Da li je normalno da nam se deca međusobno ubijaju? Naravno da nije! Da li je normalno da država čeka i ne reaguje istog trenutka kada se sazna da je dete žrtva vršnjačkog nasilja? Naravno da nije! Da li je normalno da roditelji pričaju sa svojom decom, da se zajednički udruže i da reše problem? Jeste normalno! Zašto to ne radimo? Zato što mislimo da naše dete ne može da bude nasilnik, da ne može da tuče (ubije) svog vršnjaka, druga ili drugaricu iz odeljenja, jer „znamo“ da nije takvo, i da nas drugi lažu. Ukoliko razmišljate na ovaj način o svom detetu, a jasno je da je agresivno, onda pođite od sebe, jer vi kao roditelj možete pomoći svom detetu, ali ako mu odobravate to što radi i „zatvarate oči i uši“ onda se dobro zapitajte, učestvujete i vi u njegovom nasilju. Da, učestvujete.

Foto/Cover: Youtube/Screenshot/Simulacija vršnjačkog nasilja/Roditelji Me

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *