22. 05. 2019.

Svetski dan pozorišta: Istina na daskama koje život znače

Uprkos raznoraznim jeftinim i prostim programima (rijaliti, Talk show emisije) koji su okupirali domaće ali i svetske televizije, pozorišna umetnost ne posustaje, iako se o njoj priča mnogo manje na mestima gde bi trebalo mnogo više – pre svega na nacionalnim medijima i vodećim privatnim televizijama. Možda će se danas pričati više jer je  Svetski dan pozorišta,  ustanovljen 27. marta 1961. godine, i ovaj dan teatri obeležavaju raznim manifestacijama, a ko ima para izvede i neku premijernu predstavu,  ko nema, štrajkuje ili čeka milostinju od države – onu za kulturu.

U našem regionu možemo se pohvaliti bogatom istorijom pozorišta, jer volimo pozorište, ali ne može se precizno utvrditi kada je pozorišna umetnost počela da se baštini u našim krajevima. Tokom 14. pa sve do 16. veka Srbija i Dubrovnik razmenjivali su muzička i zabavljačke trupe koje su izvodile raznorazne muzičke, komične i pantomimičke egzibicije. Prve predstave u novomodernom smislu počinju da se prikazuju na školskim priredbama. Emanuel Kozačinski, ruski učitelj koji je došao da pomogne u opismenjavanju našeg stanovništva na prostoru Austrijskog carstva, režirao je prvu predstavu „Traeodokomedija“ u Sremskim Karlovcima 1734. godine. Prvu građansku pozorišnu predstavu, pod nazivom „Kreštalica“, priredio je čuveni Joakim Vujić 1813. u Pešti. Dolaskom u Srbiju osniva i prvo profesionalno pozorište Knjažvesko-srbski teatar u tadašnjoj prestonici Kragujevcu. Upravo je ono i najstarije pozorište na našim prostorima, u februaru ove godine pozorište u Kragujevcu proslavilo je 184 godine postojanja. Ipak, najznačajnija pozorišna institucija jeste Sterijino pozorje, u okviru kojeg se svake godine održavaju Jugoslovenske pozorišne igre. Skoro četiri decenije predstave izvedene na ovom festivalu daju dragocen doprinos afirmaciji južnoslovenskih pisaca.

Foto: Joakim Vujić/Youtube/Screenshot

S obzirom na slavnu i bogatu istoriju pozorišta na ovim prostorima, važno je napomenuti da se neke predstave izvode već više od četiri decenije. Pa je tako predstava “Buba u uhu”, koja je premijerno odigrana 7. juna 1971. godine, najduže igran komad u kontinuitetu na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Među dugovečnim predstavama posebno mesto zauzimaju predstave “Živeo život Tola Manojlović “, koju Petar Kralj igra od 1967, i “Brankov urnebes “ kojim Branko Milićević zabavlja gledaoce od 1977. godine.

Najduža igrana predstava u Hrvatskoj je “Stilske vježbe“ prikazana u Teatru ITD 1968. godine koju je postavio reditelj Tomislav Radić po delu francuskog književnika, pesnika i esejiste Rejmon Kenoa (Raymond Queneau). Predstava „Planina Olimp”, odigrana na 51-om BITEFu 2017. godine, ostaće upamćena u istoriji našeg i svetskog pozorišta kao najduža izvedena predstava, kamere javnog servisa Srbije emitovale su je 24 sata.

Na ovaj dan šalje se i poruka istaknutih pozorišnih i filmskih ličnosti. Prvu je 1962. godine  napisao Žan Kokto francuski pisac, dramaturg i reditelj, potom su to radili i  Lorens Olivije, Artur Miler, Piter Brik, Ežen Jonesko, Ričard Barton, Elen Stjuart, Edvard Albi, Vaclav Havel, Dario Fo, a danas je imao tu čast Karlos Seldran, režiser, dramski pisac i pozorišni pedagog iz Kube.  Seldran u svojoj poruci kaže:  

Foto: Fantom iz opere/Youtube/Screenshot

”Pre nego što sam kročio u pozorište, moji učitelji su već bili tamo. Sagradili su svoje kuće i svoje poetike na ostacima sopstvenog zivota. Moja pozorišna domovina su ti trenuci susreta s gledaocima koji iz večeri u veče dolaze u našu salu, iz najrazličitijih delova mog grada, da bi bili s nama, da bismo podelili tih nekoliko sati, nekoliko minuta. Pomoću takvih, jedinstvenih trenutaka gradim svoj Život: prestajem da budem ja, više ne patim zbog sebe i ponovo se rađam da bih uvideo sta znači stvarati pozorište: proživeti trenutke čiste, efemerne istine, znati da je to što govorimo i radimo, tamo, pod scenskim svetlom, istinito i da odražava naše najdublje i najintimnije biće…”  

Glumci se u pozorištu bore za  istinu i nije im lako. U poslednje vreme kod nas umesto da glume na sceni, svoju energiju troše boreći se za pozorište, za svoj posao, za bolje uslove rada… A na daskama koje život znače kroz svoje uloge pokušavaju da pošalju jasne poruke istine, pravde, ljubavi i sreće. Pozorište nam kroz vekove puno daje, a dalo bi nam još više kada bi i podrška osim one od redovne publike, na pravi način stigla i od onih od kojih se očekuje – od ljudi koji odlučuju i daju određene finansijska sredstva, ne samo u vreme značajnih pozorišnih festivala, već tokom cele sezone.

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *