22. 05. 2019.

Praznik rada: Prvomajski uranak kao beg od teškog položaja radnika

Nezadovoljni radnici i pojedini sindikati (tamo gde još postoje i rade u pravom smislu te reči) i danas su na ulicama i organizuju razne akcije u slavu Prvog maja- praznika rada, kako bi podigli svest građana o pravima radnika i njihovom teškom položaju. Nezadovoljnih je, ako pogledamo odziv, malo, a mnogo je  više onih koji se tuku za mesto na nekom od izletišta ne bi li roštiljali ceo dan, i to meso zalili pivom, vinom, rakijom (vremenske prilike su im najveća briga).

Šta se dešava sa radnikom u 21. veku? On je kroz istoriju gledano ostvario neka svoja prava,  radi (zvanično) osam sati (čitaj 10 do 12), prima redovnu platu (čitaj ume da kasni po par meseci i da bude ispod minimalne propisane), ima bolovanje usled bolesti (tada mu se odbije dobar deo plate), imaće i penziju (hoće li?). Sve ovo važi za nas na čuvenom Zapadnom Balkanu, gde se radnik tretira u većini slučajeva kao najjeftinija radna snaga.

Foto: Youtube/Screenshot

Deluje kao da stanovništvo sa ovih prostora i dalje u potpunosti nije upoznato šta ovaj praznik predstavlja, jer da je tako, znali bi koja su njihova prava i obaveze, i da stomak ne treba da bude sit (da ne kažemo prenatrpan) samo za ovaj praznik. Da ne bi bilo sve tako crno i bez nade,  ohrabruje činjenica da nadolazeće generacije polako shvataju da imaju veća prava, koja bi mogle da ostvare kroz neki vid građanskih protesta ili neposlušnosti.  Kako je sve počelo?

Na današnji dan davne 1886. godine stotinu hiljada američkih radnika izašlo je na ulice da bi zahtevali opšte prihvatanje osmočasovnog radnog vremena i to je bio jedan od prvih zahteva u istoriji borbe radničke klase za svoja prava. “Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost” – tako je glasila prvomajska povelja koja je usvojena na Prvom kongresu 2. Internacionale održanom 1889. godine u Parizu, samo tri godine nakon masovnih protesta američkih radnika.

Foto: Arhiva/1. maj/Uranak

Šta mi realno danas obeležavamo? Ostvarena prava iz 1886. godine?  Realnu platu od od 250, 300  evra? Ponašanje pojedinih gazdi fabrika kao da su radnici robovi (nošenje pelena bez mogućnosti odlaska u toalet kada zagusti, već kada se sme).

Uranak prvomajski više deluje kao beg od surove realnosti (daj da se najedem i napijem pa makar mi zadnje bilo – poznata krilatica na ovim prostorima), i nema opravdanja, jer kao što smo videli i vidimo u mnogim razvijenim demokratijama poput one u Francuskoj, pobuna ”žutih prsluka” pokazuje da se borba za svoja prava vrši uvek, i da ne pita za praznike. Ovi protesti ulivaju optimizam i nadu da vladavina naroda, umesto prividne demokratije koja se ne zasniva na pravoj definiciji demokratije, može da zaživi u budućnosti, ali su za to potrebni mukotrpna ”borba”, vreme i strpljenje.

Foto: Youtube/Screenshot

Mnogo još faktora utiče na nezadovoljstvo radnika koje se očigledno ogleda u “odlasku na izlet za Prvi maj”.  Radnik ima više obaveza dok prava kao i da nema, prekovremeni radni sati, noćni rad, rad vikendom, praznicima, znaju da ostanu neplaćeni, te se radnik tretira kao humanitarac svom šefu, ili popularnije menadžeru, ne smemo da zaboravimo mobing. Razlika u platama između onih koji rukovode i radnicima je krajnje nesrazmerna i besmislena, jer zašto bi neko radio za 300 evra, dok onaj drugi ima 3.000 evrića, ali i više. Jedno je izvesno, aršini nisu isti za sve, odnosno standardi, govoreći o Srbiji su dvostruki. Neko ima veća prava, neko ima manja.

Foto: Pixabay.com

Postoji jasno definisan Zakon o radu (na papiru), i radno sposoban svet bi trebalo da zna koja su njegova osnovna prava, poput: pravo na odgovarajuću zaradu, bezbednost i zdravlje na radu, zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta, dostojanstvo ličnosti i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitak radne sposobnosti i starosti, materijalno obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti, kao i pravo na druge oblike zaštite u skladu sa zakonom i ugovorom o radu. Žene imaju pravo na zaštitu za vreme trudnoće i porođaja, posebna zaštita za sve radi nege deteta, takođe posebnu zaštitu imaju mlađi od 18 godina života kao i osobe sa invaliditetom. Obaveze svih nas su da savesno i odgovorno obavljamo poslove na kojima radimo, da poštujemo organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjenjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa. Zaposleni su takođe u obavezi da obaveste poslodavce o bitnim aktivnostima koje mogu da utiču na obavljanje poslova utvređenih ugovorom o radu, kao i o svakoj vrsti potencijalne opasnosti za život i zdravlje i nastanak materijalne štete na radnom mestu.

Foto: Pixabay.com

Kada zagusti, da li treba da se radnici pozovu na Zakon o radu? Trebalo bi, a zašto to u praksi retko rade? Zato što je ušao u radnike neki strah, te se vode onim “bolje da ćutim i radim za 250 evra, nego da ostanem bez ičega”. Ima i onih kojima to nije moto, i oni su danas na ulicama, bore se za svoja prava, bore se za pristojan život i lepšu budućnost. A vi, gde ste danas?

Foto/Cover: Arhiva/1. maj/Uranak

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *