25. 01. 2020.

Nikola Orelj: “Nije ovo udar samo na crkvu, nego je i udar na prošlost, na identitet“

Foto: Nikola Orelj/Privatna arhiva 

Protesti u Crnoj Gori zbog stupanja na snagu spornog Zakona o slobodi vjeroispovesti ne jenjavaju, a vlast ove države pokušava da usled nacionalnog, istorijskog, sada i verskog inženjeringa baci prašinu u oči – zamagli realnost, i da sprovode nasilnu asimilaciju srpskog naroda gurajući u baruštinu srpsko biće, parčajući ga po modelu potreba za svoje lične interese.

Zadah koji ostavljaju dodirivajući srpsko nacionalno biće, svojim lepljivim prstima, srpski narod pretvara u svoju snagu koju nedeljama pokazuje dostojanstvenim šetnjama širom Crne Gore, skupovima na trgovima, pesmom u mesecu gde se pravoslavlje na najlepši način oseća. Uz njih stoje ljudi širom Balkana i sveta koje okuplja nepravda koja se širi iz kaljuge vladajuće crnogorske koalicije.

Ono što želim da naglasim jeste da svako ima pravo na lična osećanja, nacionalnu pripadnost, mišljenje i tumačenja, ali u ovim okolnosima mora se istaći jasna razlika između pouzdanih i nepouzdanih, između laznih i činjeničnih, između dobih i zlobnih podataka. Ja ću pisati  o ovim lošim tumačenjima, a sloboda mog suda biće poznavanje istorije i logika običnog čoveka.

Istaknuta načela rešavanja verskog pitanja su poturena kao potreba da se svojinsko-pravni odnosi urede, što ima za cilj bolje funkcionisanje verskih zajednica na prostoru Crne Gore.

Korektost pri zvučnosti i ukrašenost na papiru nisu vezani za dogovor između najjveće crkvene zajednice na prostoru Crne Gore sa udelom od 2/3 vernika, nego su izazvale gnev verujućeg naroda i masovne litije u svakom gradu ove države. Nije tu bilo mesta za dogovore, već je poturen zakon iz 2015. što je vladajuća koalicija izglasala. Ovaj zakon ima zadah vladara, koji za 30 godina ne može da se odluči ko je i što je, nego u svom mešetarenju rešio je i da se bavi valjda stvaranjem neke njegove nacije i da ubije povezanost SPC na tlu Crne Gore.

Apsurdnost svih odluka vladara predstaviću sa pozicije jednog Vijetnamca koji ne zna gde je Balkan i sluša priču o vladaru u čijoj državi živi 30 odsto Srba, gde srpski jezik priča preko 60 odsto stanovnika, gde su prihodi od najjznačajnije grane industije od turizma, a najjveći broj gostiju dolazi iz Srbije. Gde stotine hiljada  ljudi vuče poreklo iz „njegove države“ a desetine hiljada živi a da su rođeni u Crnoj Gori, gde najjznačaniji vladar porodice Petrović posvećuje pesmu Prizrenu, a vladar priznaje kao samostalnu državu našu, moju i njegovu dedovinu, gde Cetinjska mitropolija  beše ćerka mitropolija Pećkoj patrijaršiji.

Slušajući ovo kao Vijetnamac verovatno bih se 2020. godine 21. veka grohotom smejao dok horde zgnječenih duša prave predstavu kidajući lančić srpske sloge sa vrata srpskog bića, i verovatno ohrabrujući vladareve partnere u Prištini na sličan scenario. Nije ovo udar samo na Crkvu, nego udar na prošlost, na identitet. Nije taj narod nomadski nego autohton na svom ognjištu, koje mu je sačuvala Crkva u nesrećnim vremenima kada tuđinska čizma koračaše srpskim drumovima.

Istakao bih sa pravne strane ovog Zakona par nesrećnih podmetačina. Prva je Ustav Crne Gore koji propisuje da niko ne može biti lišen ili će mu biti ograničeno pravo svojine što se ovde čini. Naime, urušavaju se Ustavne garancije u članovima 62-64 Zakona o slobodi veroispovesti, po kojima Vlada Crne Gore zahteva povraćaj hramova za koje smatra da joj pripadaju,  s tim da se sa Zakonom o slobodi veroispovesti zaobilazi Ustav i jedina pravno podobna mogućnost da se svojinsko pitanje rešava pred redovnim sudovima u skladu sa Zakonom o svojinsko pravnim odnosima. Pa umesto da imamo zahtev da Vlada  u formi tužbe tereti Crkvu i podnese nadležnim sudovima, ona tuži Crkvu pred poslanicima u Narodnoj skupštini, pa kako je Zakon prihvaćen sledeće je da će biti raspravljan među organima Uprave, koje bira vladajuća koalicija. Pošto postupak bude okončan, a vlasnički odnosi promenjeni, Vlada bi uputila Crkvu i garantovala pravo na podnošenje tužbe pred redovnim sudovima istu onu pravnu mogućnost koju Vlada nije želela da koristi.

Važno je napomenuti da je crnogorsku državu stvarala Crkva koja je imala srpske karakteristike i da u brojnim poveljama i dokumentima mitropoliti Cetinjski naglašavali svoje poreklo i potrebu za srpskom slogom. Da su manastiri  građeni vekovima pre crnogorske državnosti i da postoje područja kao Boka Kotorska koja nisu bila u sastavu Crne Gore pre navedenog roka, jer je Austrougarska prenela svoju teritoriju u zajednički državu Srba, Hrvata i Slovena bez da je Crnoj Gori pripadalo išta od barskog zaleđa sve do Sutorine, pa će biti zanimljivo kako će se ophoditi prema takvim slučajevima.

Zahvalnost profesoru doktoru Vladimiru Leposaviću članu Pravnog savjet Mitropolije crnogorsko-primorske i Marku Jokiću studentu Pravnog fakulteta na pomoći.

Autor teksta je društveni aktivista i apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu

Tekstovi objavljeni u rubrici “Lični stav” predstavljaju stavove autora tekstova i ne mogu se smatrati stavom RIC-a.

Foto: Pixabay.com/Kotor/Crna Gora

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *