17. 10. 2019.

Ne nazire se kraj libijskom problemu: Ko je Kalifa Haftar?

Lazar Petrović

Haftar je bio prijatelj i blizak saradnik Muamera el Gadafija, zajedno su svrgnuli kralja Idriza 1969.  godine. Nakon jedne neuspešne vojne ofanzive na susedni Čad, dolazi do raskola između njih dvojice, nakon čega Haftar beži u Sjedinjene Američke Države gde prema podacima Libijske bezbednosne agencije, kreće da sarađuje sa CIA-om u borbi protiv Gadafija. Haftar se u Libiju vraća 2011. godine, a 2014. uspostavlja Libijsku nacionalnu armiju – vojni pokret koji i danas kontroliše Bengazi i najveći deo istoka zemlje. Danas, stalni vazdušni udari egipatske avijacije na Al-Hilal područje bogato naftom, i snabdevanje Haftarovih snaga od strane Ujedinjenih Arapskih Emirata avionima i drugom vojnom opremom, predstavljaju najvažniji vid spoljne podrške odmetnutom generalu Kalifi Haftaru. Grupe lojalne Haftaru optužene su od strane centralne državne vlade u Tripoliju za otmice, mučenja, nelegalna hapšenja i ubistva građana Libije, među kojima su aktivisti političari, pa i neka verska lica.

Da bi percepcija Libije bila bila u potpunosti realno konstruisana važno je napomenuti da je naftu počela da izvozi još 1961. godine, te se procenjuje da država prihoduje između 88 odsto i 96 odsto ukupnih državnih prihoda, od izvoza nafte. Libija najveće količine nafte izvozi u Italiju, Španiju, Francusku i Nemačku. 2010. je proizvodila 1.6 miliona barela nafte dnevno, godinu dana kasnije upola manje, da bi 2012. situacija ponovo postala relativno stabilna, jer se proizvodnja nafte podigla na 1.4 miliona barela dnevno. Godinu dana kasnije  dolazi do novog pada nivoa proizvodnje, te on iznosi 1.2 miliona, takav trend se nastavlja pa nivo proizvodnje 2014. u jeku unutrašnjih sukoba (a Haftarovog napredovanja) dospeva na najniži mogući nivo i iznosi svega 240000 barela nafte dnevno. Nivo proizvodnje, narednih godina, zaključno sa 2017. nije prešao 400.000 barela.

Foto: Youtube/Screenshot/Vojni sukobi

U izveštaju panela eksperata Ujedinjenih Nacija iz 2018. godine za Libiju navodi se da ,,provincijske milicije, nastavljaju primati vojnu pomoć od stranih zemalja koje pokušavaju kontrolisati Libiju”. Svaka od pojedinačnih država koje to čine imaju svoje zasebne interese u takvom postupanju. Pre svega Rusija, podržava generala Haftara i njemu odane vojne odrede kako bi stvorila tržište za prodaju svog oružja i muncije, iz istog razloga to čini i Francuska, s tim da je takvo postupanje Francuske mnogo sofisticiranije jer se odvija pod velom borbe protiv terorizma, i težnji uspostave demokratije. Sa druge strane razlozi zbog kojih podršku u ljudstvu, oružju i stregijama general Haftar dobija od Ujedinjenih Arapskih Emirata i Egipta mnogo su dublje prirode. Autoritativni režimi koji vladaju ovim područjima teže održanju svoje vlasti te stoga svaki pokušaj uspostavljanja demokratije u okolnim zemljama smatraju opasnošću po svoj lični opstanak i dalje egzistiranje na vlasti. Zbog toga Egipat, Kalifi Haftaru pomaže pre svega kroz slanje školovanih vojnika i pukovnika, koji Haftaru izrađuju strategije za dalje širenje, pre svega na teritorije zapadno od onih nad kojima odmetnuti general već ima vlast. Ujedinjeni Arapski Emirati finansiraju Haftara i na taj način, pomažu regrutovanje novih pojedinaca koji se bore na Haftarovoj strani, te dodatno jačaju, njegov već svakako dominantan položaj u Libiji. Koliko je Haftara zaista moćan možda i najbolje pokazuje činjenica da on ima minimum 30 odsto podrške čak i u zvaničnom parlamentu Libije, te na taj način već tri godine opstruiše rad parlamenta, a svoj položaj dodatno ojačava.

Foto: Youtube/Screenshot

U ovako sagledanoj situaciji i celokupnom već objašnjenom kontekstu, iskristalisala su se dva goruća problema koja muče Libiju, i već duži vremenski period sprečavaju njen ekonomski oporavak i napredak.

Na jednoj strani nalaze se pre svega korupcija, siva ekonomija, izostanak odgovornosti i nedostatk transparentnosti. Drugi i problem koji činjenično ima širi kontekst svakako je problem ugrožavanja i sistemskog narušavanja ljudskih prava.

Naime, kako je zbog bezakonja i korupcije, Libija vremenom postala glavna tranzicijska ruta, za afričke i arapske izbeglice, ona je postala i pogodno tlo za krijumčarenje ljudi. U Libiji je 2018. godine registrovano 662.248 legalnih migranata, njih oko 420.000 dolazilo je iz Egipta, Nigerije, Čada, Sudana i Gane, ostali su u Libiju došli pre svega iz Arapskih zemalja. Iako je Tunis teritorijalno bliži Italiji, migranti se odlučuju za Libiju jer je libijska granica duga 1770 kilometara, te stoga ima mnoštvo pogodnih prelaznih tačaka, a korumpirana policija dodatno olakšava nelegalni prelazak. Iz Libije migranti dalje idu najčešće prema Siciliji i Lampeduzi. Prošle godine u Sredozemlju su se utopila 2.224 migranta, iste godine Libijska obalna straža presrela je 15.000 čamaca, a prema podacima UNHCR-a, u izveštajima o Libiji neki od migranata vraćaju se u svoje zemlje porekla, koje se često ne nalaze na listi bezbednih trećih zemalja, što samo po sebi predstavlja kršenje odredaba člana tri Evropske Konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, dok se drugi zatvaraju u nehumanim uslovima.

Foto: Youtube/Screenshot/Vojska

Kada se stvari postave na ovaj način, jasno je da obnova Libije predstavlja samo jedan apstraktni cilj kojem se još samo formalno teži u unutrašnjim okvirima, ali i pre svega na međunarodnoj sceni. Naime, kao glavni faktor budućeg oporavka Libije, važno je apostrofiati pre svega politički dogovor koji je potrebno postići kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom nivou. U perspektivi ne vidim postojanje realne mogućnosti da se takav dogovor postigne. Naime sa postojećim kapacitetima Libija bi bila sposobna da dnevno proizvodi nešto manje od 1.9 miliona barela nafte dnevno, te se stoga u međunarodnim razmerama i od strane globalnih igrača Libija posmatra kao država koja je sposobna da sama servisira svoje prošle gubitke, ali i sve potrebe svoje trenutne obnove i budućeg razvoja. U teoriji, ovakvo stanovište moglo bi da ima svoje opravdanje, da Libija ima centralizovanu transparentnu i unutar svojih granica demokratski priznatu vlast. Međutim usled dvojnih, a nekad trojnih institucija koje postoje na zapadu i istoku zemlje, a nekad i na nivou manjih provincija, nivo poreza koji se plaća, na već umanjene prihode od proizvodnje  nafte, nedovoljan je za bilo kakav osetan pomak. Kada se tome doda korupcija, izražena na možda i najvišem nivou u poslednjih sedam godina, Libija stagnira i nema perpektivu ni za kakvo poboljšanje u skorijem periodu. Valja napomenuti da je Evropska unija do sada izdvajala sredstva za obnovu Libije, međutim ona su bila jako decentralizovana, usmerena pre svega na lokalni nivo i konkretne projekte, kako bi se na taj način sprečilo nepotrebno rasipanje sredstava pre svega kroz korupciju. Pored toga, količina novca koju izdvaja EU, minorna je u poređenju sa državnim novcem koji se može upotrebiti za istu svrhu. Projekti malih razmera kao što su finansiranje postavljanja uličnog osvetljenja u Bengaziju ili obnove malih gradova u blizini Tripolija, imaju svoju težinu i značaj, međutim ne mogu predstavljati temelj na osnovu kojeg će Libija prvo uspostaviti stabilnost a zatim i trajni prosperitet.

Foto: Pixabay.com/Sahara

A propos cele priče, od krucijalnog je značaja činjenica da na međunarodnom planu nepostoji saglasnost da li je potrebno prvo uspostaviti jedinstvenu političku vlast pa tek onda krenuti u ekonomsku obnovu Libije, ili se najpre treba orijentisati na pomoć raseljenima kako bi se poboljšali uslovi života i njihov životni standard i na taj način stvari pokrenule nabolje. Zaključujemo da u ovakvom sigurnosnom i pre svega životnom vakumu, bez iskrene i istinske pomoći međunarodnih aktera Libija nema svetlu budućnost niti bilo kakvu realnu osnovu za povratak na put napretka i daljeg prosperiteta.

Foto: Youtube/Screenshot/Kalifa Haftar

 

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *