17. 10. 2019.

Ksenija i Uroš, pisci: „Izdavači umeju potpuno da ignorišu ili čak da vređaju nečiji rad“

Ksenija Pešić i Uroš Timić pripadaju novoj generaciji pisaca u Srbiji, koji osim što pišu dobre, savremene romane, nemaju dlake na jeziku, i otvoreno govore o svim devijacijama i problemima sa kojima se književnost, ali i umetnost u Srbiji suočavaju. Nedavno su imali promociju svojih knjiga u Beogradu, Ksenija je predstavila roman Mentor, dok je Uroš upoznao čitaoce sa romanom Reptil. Za RIC su pristali da daju zajednički intervju, jer smatraju da kolege treba iskreno da se podržavaju, što je u praksi veoma retko. Otkrili su nam zašto se romani baš tako zovu, šta bi uradili da imaju veliku moć na dan, dva i da mogu da promene nešto u kulturi, ali i kako su došli na ideju da održe zajedničku promociju u Beogradu.

Ksenija: Uroš i ja se poznajemo godinama i veoma smi bliski prijatelji. Pratimo pisanje jedno drugoga i uključeni smo u ceo proces, pogotovo oko romana Reptil i Mentor. Jedino je logično bilo da ih zajedno i predstavimo čitaocima. I naravno, da promovišemo tu ideju saradnje među kolegama.

Uroš: Ksenija i ja se poznajemo već nekoliko godina i književnost nas je i spojila. Što se same promocije tiče, želeo sam da napravim neobičnu promociju u neobičnom ambijentu i izbor je pao na „Polet“. Sasvim spontano sam pitao Kseniju, s obzirom na to da su nam romani novijih datuma, da li bi želela da održimo zajedno promociju, ona je pristala i mislim da je promocija bila pun pogodak. Da, to nije toliko često, ali mislim da je vrlo korisno zbog širenja kruga čitalaca i upoznavanja publike sa ostalim kolegama piscima.

Foto: Privatna arhiva

Koji je bio vaš osnovni motiv da uđete u književne vode, kada se to desilo, i kako sada gledate na svoj minuli rad?

Ksenija: Pisanje je za mene poput disanja. Nema motiva niti planova, to je jednostavno deo mene i nešto što radim od kada sam savladala sva slova azbuke.

Uroš: Znao sam da ću se jednoga dana baviti ili glumom, ili režijom ili pisanjem. Nisam imao dovoljno hrabrosti za prva dva, mada sada shvatam da je potrebna mnogo veća hrabrost za ovo treće. Književnost sam zavoleo još kod učiteljice, a sa nekih 12 godina sam u svesci počeo da pišem svoj prvi roman (nažalost, sve te sveske sam pogubio). Sa 19 godina sam se odvažio da započnem ozbiljnije delo i tada sam napisao prvo poglavlje romana „Osmi život“ koji je završen tri godine kasnije. Da, menjao bih ja sada svašta kod prvog romana, ali onda stavim prst na čelo i kažem „Hej, to je tvoj prvenac, savršen je baš takav kakav jeste“.

Foto: Privatna arhiva

Zašto baš Mentor? Zašto baš Reptil?  

Ksenija: Mentor je simbol odnosa u koji dolaze glavni junaci mog romana. Viktor je pošao u potragu za mentorom, ali ko je koga naučio čemu u životu, to ostaje čitaocima da otkriju.

Uroš:  Reptil je nosio prvobitni naziv „Manipulator“ i cilj je bio da prikažem svo zlo koje se može naći u jednom čoveku koji ne bira sredstva da bi došao do cilja. Kasnije, kada sam proširio tematiku romana, iskoristio sam metaforu „reptil“ da dam naziv svom delu, jer mi je zazvučalo moćnije i bolje.

Mladi ste pisci, za one koji žele da krenu vašim putem, dajte neku dobru smernicu?

Ksenija: Mnogo mnogo strpljenja, i pripremite se za najgore.

Uroš: Da ne bih pisao roman na ovu temu, mogu samo da ih uputim na moj Youtube kanal. Prvi video se zove „Biti pisac u Srbiji – puno košta“ i mislim da sam u tom videu rekao i više nego što bi bilo ko rekao nekome ko odluči da se upusti u vode pisanja. Ovo je lep svet, ali ima i svoju mračnu stranu, tako da mislim da svako ko se upusti u pisanje treba na vreme da se upozna i sa tom stranom. Nažalost, Ksenija i ja smo primeri pisaca koji su tu stranu upoznali na teži način – ličnim iskustvima.

Foto: Privatna arhiva

Ksenija, promenili ste žanr, otišli u nešto drugo sa „Mentorom“, eksperiment ili nešto drugo? Uroše želeli ste da napustite pisanje, zašto? Zbog čega ste se vratili?

Ksenija: Kao što sam već nagovestila, u mom radu nema planova. Pišem ono što mi je na duši, žanrovi su tehnička stvar.

Uroš: Nakon romana „Četrdeset dana“ nisam pisao duže forme skoro tri godine. Ne bih dužio previše o tome „zašto“. Vratio sam se iz inata jer to je put koji sam sam birao i niko me neće gurnuti sa njega. Verovatno ću odustajati još stotinu puta i vraćati se isto toliko. Nakon „Reptila“ sam najavio dužu pauzu i ona će zaista da usledi, jer moram da se posvetim nekim drugim stvarima, a i četvrti roman zahteva veliko istraživanje na određene teme. Nisam neko ko piše radi pisanja, nemam rokove, nemam nikoga ko mi bdi nad glavom, pišem iz ljubavi i pišem srcem, tako da nigde ne žurim. Što se tiče komentara da se „mora konstantno biti prisutan“, smatram da pisci nisu estrada i da je teško zaboraviti dobru knjigu, tako da ako su moje knjige dobre, čitaoci me neće zaboraviti i biće strpljivi kao što su i bili nakon romana „Četrdeset dana“ i dočekali „Reptila“ na velika vrata. Moram da iskoristim priliku da kažem da je prvo izdanje „Reptila“ rasprodato u roku od dva meseca.

Foto: Privatna arhiva

Zbog čega ljudi kupuju više strane, a ne domaće autore, posebno mlade autore?

Ksenija: Velika i večita misterija. Volela bih da znam odgovor na to pitanje. Možda bih onda mogla da pomognem i sebi i svojim kolegama da nam se knjige bolje prodaju.

Uroš: Uh… Opet pitanje na koje mogu pisati esej, a ne kraći odgovor. Možda snimim klip o tome, pošto je opširna, dotiče se i psihologije i sociologije i marketing, svega po malo. Uglavnom, sve se vrti oko novca i kada bi domaći autori imali novac da se reklamiraju poput pojedinih stranih autora, kada bi naša država imala novca da ulaže, recimo u ekranizaciju popularnih, domaćih dela, mislim da bi sve krenulo drugačijim tokom.

Šta vam je najteže, a u čemu uživate u vašem poslu? Opišite nam vašu radnu atmosferu.

Ksenija: Pišem kod kuće, imam radni sto i kutak predviđen za to. Radim u tišini i najčešće kada sam sama. Volim da pišem noću, tako da mnoga svitanja dočekam za tastaturom. U pisanju je sve divno iskustvo. Problem nastaje kod reklama, prodaja, tržišta i strategija lova na čitaoce u jednoj veoma nepovoljnoj klimi kao što je u našoj zemlji. Definitivno je reklamiranje najgori deo procesa.

Uroš: Saradnja sa medijima je najteža stvar i nekih dešavanja na tu temu me je gotovo i stid. O tome govorim u svom drugom klipu na kanalu. Uživam u komunikaciji sa čitaocima i druženju sa kolegama piscima, to je ono što me održava najviše. Pišem uglavnom noću, sa lap topom u krilu, zavaljen u krevet ili fotelju.

Foto: Privatna arhiva

Koliko ste u vašim romanima lični, a koliko je sve to plod mašte i iskustva ljudi koje poznajete?

Ksenija: Ima svega po malo. Crni Dijamant je fantastika, dakle većim delom mašta, ali su iskustva i stavovi likova mahom lični. Mentor je veoma lična priča i svi likovi u njemu su stvarni, samo su dobili druga imena.

Uroš: „Četrdeset dana“ je nešto najličnije (pored poezije kojom sam počeo nedavno da se bavim) što sam napisao i određeni delovi tog romana su autobiografski što mislim da čak i oni koji me ne poznaju, mogu iz romana da zaključe. Reptil je…hm… daleko od mene, ali upravo zbog toga što je to plod moje mašte, zapitam se koliko mene ima u glavom junaku ovog romana.

Foto: Privatna arhiva

Kako gledate na starlete i trubo – folk pevačice „književnice“ i da li im treba dati prostora? Da li  imate svoju cenu i za koliko biste se „prodali“?

Ksenija: Ne bih im prodavala značaj, ne delimo “ciljnu grupu”. Nema tog novca niti prodatog tiraža zbog kojeg bih pisala ili bila nešto što nisam.

Uroš: Imao sam periode kada sam bio ljubomoran na tiraže određenih „zvezda“, ali sada shvatam da smo dva različita sveta. Jedino je zajedničko to što te knjige imaju isti, četvrtasti oblik. Što se davanja prostora tiče, ko voli, nek izvoli. Ima daleko gorih stvari od njih kojima bi se trebalo pozabaviti. Trenutno radim u svojoj struci, zadovoljan sam poslom, zadovoljan sam okruženjem, vremenom i svakom stavkom što se tiče karijere (čak neću kukati ni na platu). U više navrata sam rekao i pisao na svojim društvenim mrežama da pišem iz ljubavi i da jedini ko diktira pravila u mom svetu pisanja sam ja. To je rezultiralo time da je Reptil završio kao autorsko izdanje, ali autorsko izdanje koje je rasprodato za dva meseca. Publika ume da prepozna kada neko nešto radi srcem u odnosu na one koji pišu naručene romane.

Foto: Privatna arhiva

Da li izdavači imaju sluha za mlade autore? Kakva su vaša iskustva?

Ksenija: Takozvani mali izdavači su često podrška i saradnici mladim autorima. Veliki izdavači su užasni. Imala bih još mnogo toga da kažem, ali znaju kolege o čemu pričam. Od “ne izdajemo domaće autore” do potpunog ignorisanja ili čak vređanja nečijeg rada. Potrebna vam je dobra veza, ili dobra estradna karijera, onda nećete imati problema.

Uroš: Nemaju, pogotovo veće izdavačke kuće. Sve to govorim u svom klipu na kanalu. I o svim svojim iskustvima i sa velikim i malim izdavačima. Izdavači imaju sluha za novac i to je sve što bih sada rekao na ovu temu. Ako želite da pišete, imate mnoštvo drugih načina da se probijete kroz ajkule, pa čak i da postanete jedna od njih.

Foto: Privatna arhiva

Ksenija, s obzirom na vaše obrazovanje (pravnica i kriminalistika), da li možemo da očekujemo krimi roman kao naredni? Uroše, nakon Reptila, šta možemo da očekujemo kao naredni izazov od vas?

Ksenija: Ne, ne inspiriše me da pišem o struci.

Uroš: Četvrti roman sam najavio još pre „Reptila“ kada sam euforično izašao iz bioskopa nakon odgledanog petog dela „Pirata sa Kariba“. Ne, neću pisati o piratima, pisaću nešto što sam započeo i pre „Osmog života“ i tada shvatio da nemam dovoljno znanja da se u to upustim. Zato me čeka literatura (nekih desetak knjiga koje treba da pročitam) i još mnogo drugih istraživanja na različite teme i bacam se na pisanje svog SF apokaliptičnog romana. Sada će mnogi reći „Još jedan SF apokaliptični roman“. Ja na to imam da kažem da sam se naoružao literaturom iz svih religija, čitam sva jevanđelja koja su izbačena iz Biblije i imam podosta knjiga iz segmenta „okultizam“.

Da imate neku veliku moć, uticaj u kulturi, šta biste prvo uradili?

Ksenija: Ukinula bih sve Pink kanale i sve njima slične kanale i novine, portale.

Uroš: Uložio bih veliki novac u reklamiranje domaćih autora. Ispunio bih naslovne strane, prelepio udarne bilborde, svaki dnevnik bi počeo sa razgovorom sa nekim od pisaca i podigao bih književnost na onu lestvicu na kojoj treba da bude. Nažalost, mislim da smo negde na dnu kulture (govorim o popularnoj književnosti i mladim autorima u koje se minimalno ulaže).

1 komentar

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *