22. 09. 2019.

Jelena Aranđelović, slikarka: “Umetnost može da promeni sve”

Njene slike su autentične i svaka nam daje snažnu poruku, jer su tako i urađene, sa posebnom strašću, inspiracijom i predanošću. Izložba slika zanimljivog naziva “Tragovi zločina i dokazi sreće 2.0”, umetnice Jelene Aranđelović postavljena je u Prodajnoj galeriji Beograd do 2. septembra. Poznata beogradska slikarka za naš portal govori o insipraciji, motivima ove izložbe, kako umetnost menja svet, ali i o specifičnom nazivu aktuelne postavke.

– Naslov je preuzet sa postavke izložbe realizovane 2017. godine u galeriji SULUJ. Završava se numerički 2.0 jer radovi koji su predstavljeni  unapređena verzija predhodne postavke. Izložba “Tragovi zločina i dokazi sreće 2.0” obuhvata slike iz dva ciklusa. Prvi je retrospektiva radova iz serijala “Tragovi zločina i dokazi sreće” iz perioda od 2015. do 2019, koji se bavi fenomenom sećanja, kako iz lične arhive, tako i iz odbačenih dokumenata nepoznatih ljudi. Drugi ciklus radova “Ulične rekonstrukcije” započet je 2017. godine i još je u procesu rad na njemu, a proučava aktuelna građenja i urušavanja urbanog pejzaža. U galerijskom prostoru predstavljeno je osam radova, slika – ulja na platnu, identičnih dimenzija.

Foto: Neđo Gavrić

Koliko vam je vremena trebalo da uradite sve slike za novu postavku i šta vam je bio osnovni motiv?

Slike sam radila u vremenskom intervalu od 2015. godine do sada. Poneka platna sam radila skoro i dve godine. Ova vrsta slikarskog pristupa zahteva dugotrajan rad na detaljima, usavršavanju kompozicije, maksimalnu posvećenost. Osnovni motiv mi je bio da se slikarski izrazim i da obrađujem teme koje učestalo viđam i koje čine moju svakodnevicu. Polazište je bilo u fotografiji, koju sam dalje selektovala i  kasnije pokušala da vizuelno definišem kroz slikarski rad.

Šta je za vas važno kao umetnicu-slikarku da predstavite kroz svoj rad?

Meni je bitno da stojim iza onoga što slikam. Prvo želim da tehnički slike budu dobro izvedene, trudim se da moj likovni izraz bude autentičan i da teme koje predstavljam budu deo sadašnjeg trenutka, a da pored svega toga nose jednu univerzalnost. Ne želim da to budu samo lične ispovesti mene kao autora već da su deo šireg društvenog konteksta. To nije samo pitanje sadašnjeg trenutka koji mi je u fokusu već promišljanje lične i kolektivne prošlosti.

Foto: Neđo Gavrić

Recite nam nešto više o vašim prethodnim izložbama?

Često menjam motive u slikama, radim serije slika po zadatoj temi. Od 2007. do 2010. u fokusu su mi bili tunižanski pejzaži, uglavnom suka, specifične koloritne pijace. Ti radovi po meni imali su atmosferu metafizičkog stvaralaštva Đorđa De Kirika. Bili su prezentovani u Galeriji 73, a posle u galeriji Biblioteke grada Beograda, povodom dana državnosti Tunisa kao i u Francuskom kulturnom centru u Novom Sadu. Period 2012. obeležila je serija slika i minijaturnih crteža – skica, zabeleški u kojima je u fokusu bio let ptica kao svedoka prolaznosti i protoka vremena. Tada je nastala i izložba sa vajarkom Slavicom Lazić Dundas u Umetničkom centru Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković ” pod nazivom “Oblici vremena”. Organizovane  u vidu intimnog, kontemplativnog mini-muzeja koji ističe kompatibilnost naših stavova i specifičnih likovnih izraza, kako ističe u tekstu kataloga istoričarka umetnosti Ana Bambić Kostov. 2015. godine u likovnom Salonu Doma kulture Čačak predstavila sam radove nastale u periodu od 2007 do 2015.godine . I ako naizgled sadržajno različiti zapravo su povezani suštinskom temom trajanja. Kako trajanja u bukvalnom, egzistencijalnom značenju reči tako i u opisu osećanja koje nastaje prilikom rada. 2017.godine zajedno sa umetnicom Marijom Aranđelović nastala je istoimena izložba “Tragovi zločina i dokazi sreće” u galeriji SULUJ gde smo se bavile fenomenom sećanja i čoveka koji čitavog života traga za onim što je zaboravio ili pokušava da potisne ono čega ne želi da se seća.

Foto: Neđo Gavrić

Odabir sadržaja koje imamo u svesti čini nas ljudima, stvorenjima naprednijim od svih drugih na našoj planeti. Takođe nas snabdeva oružjem za zverstva za kakva zveri nisu sposobne. 2018. beleži postavka “Neplanirano” u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Vrbasa gde sam sa novijom produkcijom predstavila i slike iz 2008. godine na kojima su pogledi ljudi u kojima se očitava refleksija savremenog života. Segment gde se ovi izloženi radovi susreću tiče se umetnikove sposobnosti da se nosi sa uticajima iz spoljnog sveta. U okviru izložbe bila su predstavljena i dva video rada Marije Aranđelović, dokumentarnog karaktera a tiču se na širem planu kompleksnosti ljudske prirode i nivoa odgovornosti do koje ljudi sežu. Istu godinu beleži i izložba u Kovinu i prva u nizu izložbi koja se bavi problematikom života u urbanoj sredini koju smo zajednički nazvali “Ulične rekonstrukcije”, pokrenuta sa umetnicama Milicom Stojšin i Marijom Aranđelović a realizovana posle pet godina u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković.

Koliko i kako vas inspiriše sve što nam se događa  u društvu proteklih godina?

Sam izlazak na ulicu je poligom svakakvih dešavanja hteli mi to ili ne. Inspiracija po meni ima mnogo, da ne kažem – teren je neiscrpan. Grad kao urbana sredina čiji smo mi deo to nam i omogućava i stalno nas iskušava i oprobava. Zato mi je misao Tomasa Bernharda bila i ostala znakovita u kojoj on kaže da se spoznaja sveta svejedno događa živeći u njemu, čim izađeš iz kuće direktno si suočen sa svetom. Sa čitavim svetom, sa onim gore i onim dole, sa napred i nazad, sa ružnim i lepim, savršeno normalno. A ukoliko nikad ne izađeš iz kuće, proces je identičan…

Foto: Neđo Gavrić

Da li umetnost može da promeni sve(s)t ili je to postala samo floskula u odnosu na moć koju pojedinci imaju?

Umetnost može da promeni sve, ne samo u odnosu na društvo već i na pojedinca. Bez umetnosti se ne može jer za dobar napredak jednog sistema, pored materijalnih stvari, duhovne su isto tako ili bi trebalo da budu nezaobilazne. Na tome treba da se radi sistemski i organizovano , da se procenat sredstava koji se ulaže za kulturu poveća, da se vrate honorari koje su umetnici imali za realizovanje izložbi u državnim galerijama. Umetnici se snalaze na razne načine, nije jednostavno, žongliraju u borbi za svoje mesto i izgrađenu likovnu estetiku i svaka im čast na tome. Hoću da kažem da i pored teških okolnosti likovna scena je intenzivna i kvalitetna. Srećna sam zbog toga a ujedno i delom tužna kada znam da ukoliko bi bilo više sredstava za nas sve bi bilo još mnogo jače i intenzivnije.

Foto: Neđo Gavrić

Koja je vaša poruka za mlade koji tek planiraju da se bave slikarstvom? Šta mogu da očekuju?

Dobro pitanje ste postavili, želim da im poručim da ukoliko se budu opredelili da im slikarstvo bude vokacija, da budu spremni na sve, da imaju najviše strpljenja, upornosti, da ne posustaju i da se bore za svoj izraz. Put nije lak ali, kada mislim na put, to je lični put samospoznaje i stalnog pomeranja zadatih  granica. Neće uvek teći glatko ali stvaralaštvo to nosi u sebi, dozu rizika i klizavog terena koji te negde ne samo gradi već i potvrđuje u datim životnim okolnostima. Budite u pripravnosti i ne oklevajte, jer u životu sve je moguće i ostvarivo. Prvenstveno budite svoji, posvećeni i iskreni u tome što radite a ostalo će već doći vremenom. Naravno, konstruktivna doza skepse vezana sa rad je takođe pohvalna.

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *