17. 09. 2019.

Izbeglica iz besmisla: Ko (nam) je kriv?

Prof. Dušica Đorđević

Te proste 1989. Džordž Buš je inaugurisan za 41. predsednika Amerike, iranski vođa Homeini je naložio smrtnu kaznu za engleskog pisca iranskog porekla Salmana Ruždija, zbog dela “Satanski stihovi” koje je u Iranu prepoznato kao uvreda Islama, raspala se grupa Bijelo dugme, na fudbalskom stadionu Hilsboro u Šefildu usled rušenja pretrpanih tribina poginulo je 96 a povređeno 200 osoba, grupa Riva je odnela pobedu na Evroviziji pesmom “Rock me baby”,  Slobodan Milošević je izabran za predsednika SR Srbije, isti je iste godine održao čuveni govor na Gazimestanu, Skupština Slovenije je usvojila amandmane na republički Ustav kojima proglašava prioritet republičkog zakonodavstva nad saveznim,  Srbija je uvela ekonomske sankcije prema Sloveniji, američki svemirski brod  bez posade Vojadžer 2 je dospeo do planete Neptun, započeto  je rušenje Berlinskog zida, srušen je sa vlasti i pogubljen Rumunski predsednik Čaušesku, čime je okončana vladavina komunizma u Rumuniji…

Te iste proste 1989.  u  jugoslovenskoj, bosanskohercegovačkoj, multinacionalnoj čaršiji,  pred prepunom  salom Doma omladine nastupao je Branimir Džoni Štulić. Nije bilo specijalnih efekata ali sve je bilo nekako i specijalno i efektno. Vazduh zasićen adrenalinom, nekom posebnom energijom.  U tom trenutku bili su kao jedno, bili su raja i bili su Jugosloveni. U razlici su se poštovali a ne tako retko i voleli.  Jugosloveni su bili nacija u pravom smislu te reči, što znači da Jugosloveni nisu mrzeli druge, osim fašista i domaćih izdajnika (“sjeme im se zatrlo!”), jer tako su ih učili.  I da, važno je pomenuti da se u tom trenutku nije osećao miris nadolazećih nevolja koje će zadesiti sve od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana.  Kao da niko nije slutio šta će doneti devedesete,  osim možda Džonija, ali on je  komplikovan tip. Ko će  njega razumeti?

Foto: Youtube/Screenshot/Branimir Džoni Štulić

Devedesete. U trenutku, bez ikakve najave, ili se samo tako činilo neobaveštenima, a većina je bila, pala je podela na  “naše” i “njihove”. Zlo počinje da se pravda mogućnošću da se doživi i po principu “naši” loši momci su nužno zlo , da “nas” zaštite od zla. Izmišljeno, potencijalno zlo koje dolazi od izmišljenog neprijatelja, uskoro je postalo stvarnost i kao po scenariju iz nekog lošeg američkog filma, zlo je postalo preterano i neopravdano “opravdano”. A kad se jednom zapati,  zlo se umnožava, širi poput kuge. Rat. Izbeglištvo. Zločin. Krv. Poniženje. Izgubljeno dostojanstvo. Smrt.  U zanosu zla gubi se i elementarna ljudskost.

Do danas se vidaju  rane i traže krivci sa jedne i sa druge strane.  Uvek su to “njihovi!” No, ako ima neke istine u rečenici Edmunda Burkea: “Da bi zlo trijumfovalo, dovoljno je da dobri ljudi ne čine ništa”, onda smo krivci “Mi”. Mi koji smo statirali, koji smo se povlačili, mi koji smo kraj osamdesetih dočekali u udobnom neznanju.

Foto: Youtube/Screenshot/Berlinski zid

Džoni  se još 1991. preselio u Holandiju, nakon što je u Jugoslaviji poslednji put otpevao “Balkan”. Nakon toga, svojatali su ga mnogi. Preispitivali njegov DNK i koje je poreklo bitnije, da li po krvi ili po tlu. Dobio je brojne pozive da nastupa, ali u svom stilu je rekao da nema pasoš, da mu je jugoslovenski istekao. Najkontraverzniji roker sa prostora bivše Jugoslavije, zahvaljujući svojoj doslednosti, nepotkupljivosti i povučenosti, a na tekovinama uspeha iz sedamdesetih i osamdesetih godina, stvorio je jedan mit o Azri i Džoniju  koji do danas traje. Jedni su ga osporavali, drugi obožavali, no pitanje je da li su ga ijedni razumeli.

One čaršije s početka priče više nema, kao što nema ni  Jugoslavije ni Jugoslovena.  Šta je država i šta je grad, i šta je čovek  bez duha koji ih čini? Šta je sve to bez ideje o mogućnosti zajedničkog života? Svedeni na preživljavanje ljudi postaju materija, a materija ne misli  već se oblikuje.

Foto: Pixabay.com

A mi, da li smo ove  2019, nakon svega što se desilo, posle svih obmana i besmislenih stradanja bliži istini?  Da li smo prestali tražiti krivce u “njima”  ili i dalje  tražimo  opravdanja za “naše”? Da li danas dopuštamo da nama manipulišu  pomoću vere i nacije oni kojima nijedna vera niti nacija nisu svete, osim ako profit u međuvremenu nije postao nešto od toga? Da li danas postoji neko i od onih koji su voleli Džonija, a koji opet kako kažu nije voleo Bajagu, koji se neće pronaći u pesmi “Moji su drugovi …” ? Da li je ipak Džoni u pravu da je za sve kriv Bajaga jer je pevao “Zažmuri”?

Autorka teksta je profesorka filozofije  

Foto/Cover: Pixabay.com

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *