17. 10. 2019.

Iso Planić, dnevnik sa Himalaja: Za Everest se spremaš ceo život

Jedna fotografija sa Himalaja još uvek kruži na svim portalima i vestima. Uslikana je kolona ljudi koji se drže za sajle i jedan do drugog u kompletnim opremama za penjanje primiču se velikom vrhu, krovu sveta na Everestu. Čini se da svi samo treba da stanemo u taj red i popnemo se na vrh. Ipak, to mogu samo izabrani, a jedan od njih bio je i alpinista Iso Planić.

Naime, pre četrnaest godina, 2005. godine 29. maja, moj kum Iso popeo se na famozni Everest (8.848 metara), a onda i još nekoliko planina na sve četri strane sveta.

U to vreme, bili smo sveži emigranti u Kanadi, koji su još pipali po mraku i istraživali svoje mesto u ovoj sredini, kada sam od njegove sestre dobila pismo da su krenuli na put. Čitavo putovanje trajalo je nekoliko nedelja, ali onaj najuzbudljiviji deo kada se iz jednog baznog kampa pomerao u drugi, pratila sam na posebnom kanalu na koji su zapisivali i ostavljali govorne poruke preko satelitskih telefona. Radost Isinog uspeha bezbednog stizanja na cilj, a zatim i povratka, bila je ujedno jedna od mojih najačih motivacija za prihvatanje novonastale sredine.

Foto: Pixabay.com

Nakon toliko godina penjanja Sale nije u stanju ni da nabroji sve planine koje je popeo, kaže u šali: “sećam se samo onih preko 8000m“. Zvanje profesora geografije, i magistraturu stekao je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Živi u Subotici gde radi na mestu direktora Politehničke škole. Planinarstvom se bavi od 1990. godine kada se učlanio u Planinarsko društvo ”Železničar” Novi Sad. Ima licencu vodiča Planinarskog saveza Srbije, kao i operativnog trenera planinarstva. Zvanje instruktor službe vodiča Planinarskog saveza Srbije stekao je 2014. godine.  Do sada je vodio oko 300 organizovanih grupa na planinarenje, od planina u okruženju do Južne Amerike i Himalaja. Osim u tradicionalnom planinarenju, oprobao se i u oblastima speleologije, planinarske orijentacije, planinarskih maratona, raftinga i kanjoninga.

Na moje pitanje koliko dugo traju pripreme za svaki uspon, on odgovara: ceo život! U želji da napišem i podsetim ga malo na te uspone pitala sam ga uobičajena pitanja, a on mi je poslao šezdesetak stranica svog iscrpnog opisa kako prirode kroz koju se kretao tako i napora fizičkog koji je osećao, vremenskih nepogoda, razmišljanja i kolebanja, dovitljivosti i solidarnosti, pomoćnih šerpasa, promrzlih prstiju, toplog čaja ili supe od otopljenog leda, problema sa maskom i kiseonikom, opisom cipela i pantalona na putu do cilja na kom je ostavio deset kilograma svoje težine. Možda potraje ovo putovanje kroz sećanje, ali verujte vredno je!

Odakle početi? Dnevnički spisi o usponu na Everest zaista su pravi put.

„Everest 2005. Te večeri sam se osećao prilično dobro, u svakom slučaju sam bio i prilično gladan: uspeo sam da pojedem mesni narezak i gotovo jelo, uz put i nešto slatkiša dok je Goran kao i u kampu 1 večerao tunjevinu iz konzerve. Posle toga, kao i pre obroka pojeli smo supu i onda se uvukli u vreće. Nisam mnogo toga skinuo sa sebe pre nego što sam legao, valjda mi zato i nije bilo hladno. U ostalom niko od nas se nije ni u kampu 1 ni u kampu 2 žalio na vreće za spavanje. U kampu 3 vreće nismo ni imali. Nakon veoma vetrovite noći u kojoj smo slabo spavali krenuli smo dalje u visine.

Ujutro opet ista procedura: topiti led, praviti čaj i supu, slab doručak posle obilne večere: semenke i slatkiši, suvo grožđe i sl. Polazak je valjda najteži, ovo važi za sve logore. Kao usporen film lagano oblačim na sebe perje, punim ranac, navlačim pojas, proveravam da li je sve što treba na njemu, obuvam sve svoje cipele, montiram dereze, tražim cepin, stavljam bocu u ranac, podešavam ventil, ranac na leđa, masku na lice… Procedura u kojoj ne smem zaboraviti ništa, a sve mi teško pada. Kada zategnem ranac i stavim karabiner na fiksno uže, krenem uz strmo i visoko brdo, više ranac ne skidam, osim ako ne moram. Strmo je suviše, mesta za okretanje najčešće nema, padina ispod mene se meri kilometrima, rukavice mi se ne skidaju (stalo mi je do mojih prstiju), a sistem za kiseonik sa crevom i ventilom je osetljiv. Osim toga, maska i naočare mi sužavaju vidno polje pa glavu moram okretati kao sova ako želim videti nešto što nije ispred mene. Zato je dobro imati nekog uz sebe, da ti dohvati iz ranca ono što ti treba (najčešće termos).“ piše Iso Planić.

Do samog vrha postoje takozvane “tri stepenice”, do kojih je došao u pratnji dva šerpasa, lokalnih vodiča. Kako opisuje taj poslednji uspon u svojim beleškama:
 
“Pošli smo iza ponoći, pre toga sam oko pola sata sedeo pred šatorom prvo montirajući dereze, a zatim čekajući da se spreme i ostali. Išlo je dosta sporo, uostalom bili smo razmešteni u više šatora. Na časovnik više posle ponoći nisam gledao, bilo je verovatno bliže jedan po kineskom vremenu kada smo konačno krenuli.

Iako je bilo vedro mrak je bio gušći nego što sam očekivao. Mesečine nije bilo, a snega na toj visini ima malo, pa se okolina jedva nazirala. Krenuo sam prilično brzo za Kamijem koji mi je pokazivao ”put” i kada sam se prvi put okrenuo iza sebe sam ugledo nekoliko čeonih lampi. Već blizu samog grebena sam primetio da mi se najbliže svetlo približava. Sledeće svetlo iza njega je bilo prilično udaljeno, pa sam zastao da pitam šta se dešava. Kada je penjač prišao prepoznao sam Davu. Pitao sam gde je Goran, zašto ga je ostavio, a on mi je odgovorio da je Goran odustao od uspona zbog hladnih nogu.

Do grebena smo se penjali po terenu na kojem se smenjuju led, stari i tvrdi sneg, stena i sitan kamen. Fiksno uže je postavljeno čitavom dužinom, od kampa 3 sve do iznad Druge stepenice, tako da se ne može zalutati. Nagib smeri je oko 70 stepeni, mada ima nekoliko mesta gde je okomito, ili skoro okomito. To je takozvana Prva stepenica. Kada sam izašao na greben dočekao me je Mesec koji je virio sa druge strane Everesta. Izašli smo iz relativne zavetrine i tu nas je vetar dočekao punom snagom kojom je duvao te noći. Kažu oko 50 km na sat, anemometar sa termometrom sam ostavio u kampu 3, ali smo imali meteorološku prognozu. Po njoj je na vrhu trebalo da bude oko minus 40 stepeni. Koliko je hladno shvatio sam po tome što mi se maska na licu stvrdnula kao kao kamen i na njoj se nahvatao led zbog disanja. Veći problem sam imao sa rukama. Navlačne rukavice, osim na samom početku uspona, nisam mogao da nosim na rukama zbog gotovo neprekidne potrebe da koristim fiksno uže. Prilikom penjanja po steni morao sam se naslanjati i hvatati za ledeni kamen. Zbog ovoga smo često morali da pravimo kraće pauze, ne toliko zbog mene koliko zbog Dave koji je svaki čas zastajkivao i trljao ruke.

Foto: Privatna arhiva

 Od Prve do Druge stepenice išli smo grebenom, uglavnom dovoljno širokom za kretanje jedne osobe. Lagano smo se kretali po steni i tvrdom snegu, ponegde se malo spuštajući na severnu stranu pa zatim ponovo izlazeći na greben. Na ovoj deonici je najveći problem predstavljao vetar. Pred Drugom stepenicom smo napravili pauzu od oko 15 minuta, možda i duže, zbog zamene boca sa kiseonikom i Davinih ruku koje je on uporno trljao nebi li pokrenuo cirkulaciju. Ja sam ruke gurnuo u džepove i mrdao prstima. Bocu sa kiseonikom smo u mom rancu promenili Kami (koji je i nosio do tada moju drugu bocu) i ja. Kada je trebalo zameniti ventil Kami se spetljao i ja sam ventil uzeo od njega pa sam ga sam i zavrnuo. Odlično se sećam kako sam tada pomislio da je smotan, na pamet mi nije palo da ima probleme sa prstima. Ni pomislio nije da se požali, a što se mene tiče mogao je i da se vrati nazad. Dava, koji je takođe išao sa mnom bio je više nego dovoljan. Uostalom, od moje opreme kod njih je bio samo jedan termos od 0,7 litara, i boca sa kiseonikom koju mi je sada dao Kami. Ventil sam otvorio na dvojku, kao i do tada. Taj režim je uobičajen na ovom usponu. Istina je da su nas savetovali da na Drugoj stepenici odvrnemo ventil na četvorku, ali se toga nisam setio sve dok se nisam zadihao negde na sredini stene. Tada je već bilo kasno.

Drugu stepenicu kojom su nas plašili kao malu decu babarogom prešao sam bez problema. Nismo morali nikog da čekamo, stena nije bila teža za penjanje od prethodnih, a kada bi se Everest po svim vetikalama mogao penjati po merdevinama, mnogo bi više nas završilo na vrhu. Izlaz iz merdevina je u desnu stranu po vertikalnoj steni oko dva metra. Ni to nije veći problem, postoji čitav snop starih užadi koje sam uhvatio, zatim je tu jedan klin, i posle dobrog raskoraka u dva poteza sam bio iznad stepenice. Dalje nije bilo fiksnog užeta.

Foto: Privatna arhiva

Greben je dalje širi i zaista ne treba osiguranje. Ne može se pogrešiti, levo i desno su strme, a zatim i okomite padine koje se, čini se, spuštaju sve do mora. Ubrzo zatim stigli smo do Treće stepenice. Stena grebena tu se diže u kratkim skokovima pod uglom od oko 50 stepeni, a na manjim deonicama nagib je i veći… Nije veliki nagib, ali je svaki skok mala vertikala za sebe pa se ruke moraju koristiti. Meni je ovaj uspon pao teže od uspona na Drugoj stepenici, valjda zato što sam već osećao umor i za njega nisam bio psihički pripremljen.

Mislim da sam ovde prvi put osetio da imam probleme sa maskom, kesa sa kiseonikom postala je naduvana i tvrda. Na ventilu u maski koji u masku propušta kiseonik prilikom udisaja nahvatalo se toliko leda da kiseonik više nije mogao nesmetano da prolazi. Kesa se naduvala i ja sam nadalje, do vrha, pa i delom puta prema dole, morao pri svakom udisaju da stiskam platnenu kesu da bi kiseonik, bar donekle, ušao u masku. Sada, kada razmislim, trebao sam napraviti pauzu i probati da uklonim led. Tada, onako otupeo od visine, mislio sam da se led nahvatao unutar kese u cevi. Na tu ideju sam došao pošto sam led u kesi i na cevčici osećao pod prstima. Palo mi je na pamet da masku mogu skinuti sa lica i pročačkati ventil sa unutrašnje strane i verovatno bi se oslobodio mučenja. Međutim, uvrteo sam sebi u glavu da ako skinem masku sa lica i ne uspem da nađem gde je čep, rupa može da se sasvim zapuši i šta onda? Pred samim vrhom, kada mi je bilo stvarno već teško, zamolio sam Davu da mi odvrne ventil, ali kada to nije pomoglo, da ne bih kasnije ostao bez kiseonika, ventil smo vratili na dva.
Nakon Treće stepenice pod vrhom sledi padina pokrivena tvrdim snegom koja se pod uglom od oko 70 stepeni penje do pod vrh. Tu je razapeto fiksno uže, otprilike tri rastežaja. U podnožju padine koja se vidi i iz ABC, na kamenju koje viri iz snega ugledao sam telo Marka, našeg druga iz Slovenije koji je tu poginuo 21. maja pri silasku. Na neki način sam odmah znao da je to on, čim sam ga u mraku ugledao onako krupnog sa raširenim rukama kako leži na leđima. Nalazio se uz samo fiksno uže i nisam mogao a da ga ne pogledam iz blizine. Unakaženo lice me je gledalo od dole dok sam ga obilazio. Verovatno se stumbao niz padinu i glavom udario o stenu. Tu je ostao, dok ga, kao i druge, ne oduva vetar ili ne pokrije sneg i led.

Na gornjoj ivici strme snežne padine, skreće se desno i obišli smo prvi vrh. To nije najviši vrh, glavni je iz te pozicije još uvek sakriven od pogleda. Po izohipsi, priljubljeni uz stenu ispod koje je ambis dubok skoro tri kilometra obišli smo prvi vrh i po jednoj kraćoj vertikali od oko 20 metara, po steni se popeli do ispod drugog predvrha. Tu opet počinje sneg, vrlo tvrd.

Sa prvim sunčevim zracima pravio sam poslednje korake prema tripolu koji se nalazi na samom vrhu. Pogledom sam obuhvatio prostranstvo ispod i oko sebe, planine koje se prostiru u nedogled. Sve one vrhove koje sam nedeljama gledao od dole iz baznih kampova sada sam gledao sa visine i jedva sam ih prepoznavao. Seo sam i skinuo naočare. Škiljeći oko sebe pokušao sam da zapamtim što više toga, ali su me hladnoća i vetar primorali da odustanem od namere. Ipak nije ovo Fruška gora pa da se izležavam na vrhu!”

 Nakon ovoliko godina, sigurno imaš mirniju sliku o čitavom poduhvatu, ali pretpostavljam da kad pomisliš na put osećaš ponovo istu emociju. Zašto je to tebi kao čoveku bilo važno, a koliko je taj uspeh čitave ekspedicije bio važan za sredinu iz koje potičete? Da li si svoj društveni angažman u popularisanju ovog sporta lakše ostvarivao nakon prvih velikih uspona?

Duboko sam uveren da sve prave vrednosti imaju diskretan sjaj koji dugo traje. Tako će se značaj našeg uspona pokazati u vremenu koje dolazi. A najveći rezultat ovog projekta je iskazani optimizam i  preduzimljivost, preduzimljivost koja čovečanstvo pokreće napred u neizvesnost i optimizam koji nam daje nadu. Kada je reč o potrebi da se iskustvo sa planine prenosi na druge tako što ću pisati knjige i držati predavanja, treba još jednom podvući da se ono što čovek oseća gore ne može preneti onom ko je ostao kod kuće.

Sada su ostale uspomene i posledice. Osim onih kojima se hvalimo tu je i spomenik Drenu Mandiću koji će trajno čuvati uspemenu na našeg prijatelja i jedan kratak period u kojem je mala grupa ljudi postizala rezultate uz krajnje napore. Ono što sam u okviru tih ekspedicija postigao učinio sam ne samo zahvaljujući okolnostima nego i usprkos njima uz magareću upornost. Ovi projekti su pokazali kako se puno može učiniti kada se nešto radi timski i bezkompromisno. I kako su skromne moći čoveka u poređenju sa neumoljivom prirodom. Hodali smo ivicom!”

 

Kako se postaje alpinista?

– Bili smo studenti treće godine kada smo sa planinarima iz Novog Sada prešli popreko Deliblatsku peščaru. Vodič i šumar su nam usput pričali o njoj. Dopalo mi se. Po povratku sam otvorio knjige i čitao. Tako sam o peščari naučio mnogo više nego što sam do tada znao. Izlet je bio za pamćenje i ja sam postao planinar. Bilo je naporno. Tokom priprema za najviše vrhove imali smo kondicionog trenera, plan priprema, testiranja. Uglavnom je to bilo trčanje, plivanje, teretana, bicikl i penjanje, penjanje. Trajalo je mesecima pred ekspediciju. Uostalom 15 godina sam svake godine išao na ekspediciju.

Princip postupnosti je najvažniji. Slažeš uspone od lakših ka težim, kao piramida. Za alpinistu je potrebno dosta godina penjanja. Nije tu reč samo o penjačkoj tehnici i rezultatima već i o pristupu, načinu razmišljanja. Imao sam iskrenu i bezrezervnu podršku, i porodice i prijatelja i finansijera, bez nje ne bi bilo moguće postići bilo šta. Možda nisu svi verovali u to da ću postići rezultat, ali u to nisam verovao ni ja.

Postavljaju mi često razna pitanja u vezi penjanja, rado bih odgovorio, trudim se, ali ja sam ipak samo čovek koji se penjao na Planine. Dajem sve od sebe, pokušavam da ne ispadnem glup i cedim suvu drenovinu. Pitanja su skoro uvek korektna, dobronamerna, ali meni često zvuče kao: Može li himera klateći se u praznom prostoru da proždire zadnje namere?

Foto: Privatna arhiva  

 Da li vrhunski uspeh zahteva i vrhunskog sportistu?

– Ako je sportista neko ko se svaki dan nekoliko puta preznoji, ko ima definisane mišiće, ne puši, ne pije, jede zdravu hranu, meri puls, živi i izgleda zdravo… Ja nisam taj tip (svaka čast onome ko jeste). Ipak, nebih voleo da sam od onih koji žestoko pljunu na zemlju kada ih kamera uhvati u krupnom planu, ili da štipam i vatam protivnika kada sudija okrene glavu. Više volim da čitam knjige i džabalebarim nego da treniram svaki božiji dan. Samo sam shvatio da bez treninga nema rezultata, pa ako se mora… Trčanje mi uglavnom i predstavlja zadovoljstvo, daje mi snagu, podiže me ta radost pokreta, širina prostora i ritam koraka koji podseća na molitvu. Osećaj pobede nad sobom i stenom, je vredan truda, zato se penje veštačka stena i smeri u suvoj steni. Lepo se spava posle plivanja i tako dalje. Ne znam da li sam sportista, samo (skoro) svaki dan treniram. Uostalom, u planinarstvo sam ušao kao geograf koji želi jeftino da putuje i da svet vidi iz drugačijeg ugla.

Foto/Cover: Privatna arhiva

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *