12. 11. 2019.

Dejan Jelača, glumac: Mlađe generacije misle otvorenije i one će promeniti svet na bolje

Snovi mogu da se ostvare, a za to su potrebni talenat, veliki rad, ali i malo sreće. Glumac Dejan Jelača je svoj dečački san ostvario, živi u Njujorku, tamo radi posao koji voli i za koji se školovao.  Rado dolazi u Srbiju, kada dođe, nije lenj, gostuje u raznim medijima, ali snima i svoje emisije, pravi je profesionalac. Uspeli smo i mi da napravimo intervju sa njim, i za vreme razgovora se pokazalo da uspešni ljudi mogu biti prizemni, ne daju svi svom egu da ih vine u oblake,  već su opušteni  i duhoviti. Priznaćete da nije lako ostati na zemlji ako ste na primer imali priliku da se upoznate i pričate sa  Šarliz Teron podjednako talentovanom i lepom, ako vam je komšinica Džulijen Mur ili da glumite u filmu sa Džonom Hilom i Čeningom Tejtumom…

– Imao sam sreće, glumio sam u filmovima sa velikim zvezdama.  Poslednjih godina imam projekte u Americi, i to mi je jako važno, jer nikada ne bih otišao u bilo koju stranu zemlju da perem sudove ili da radim poslove za koje se nisam školovao. Na svu sreću je tako, jer da mi se nije sve namestilo u Sjedinjenim Američkim Državama, vratio bih se da živim u Srbiji i radio nešto iz moje oblasti interesovanja.

Foto: Privatna arhiva

Da li to znači da mladi ne treba po svaku cenu da odlaze iz svoje zemlje?

– Naravno da ne treba po svaku cenu, ali ako im se ukaže prilika treba da pokušaju, pa ako vide da im tamo ne ide, trebalo bi da se vrate u svoju zemlju. Moja priča nije tipična, ja sam prvo u SAD išao kao turista, da bi mi jednom prilikom samo par dana nakon što je trebalo da se vratim u Beograd drug rekao da poznaje  producentkinju sa NBC-ja. Ona mi je na mejl poslala tekst   koji je trebalo da pročitam, snimim se, i da joj vratim nazad.  Dan kasnije su me zvali, odmah sam potpisao ugovor na pet godina, i sve to zbog  glasa i akcenta koji imam na engleskom. Tako je sve počelo, kasnije su usledili projekti koji su mi omogućavali da ostanem i da lepo živim u gradu iz svojih snova. Mladi treba da znaju da odlazak i eventualni život u inostranstvu podrazumeva dosta odricanja, ja sam na primer prve dve godine bio u velikim preispitivanjima, osećao sam se kao da sam došao sa druge planete. Ali  bio sam lud i fasciniran Njujorkom i pre nego što sam otišao sve sam znao o „Velikoj jabuci“, jednostavno mnogo volim taj grad i lepo se tamo osećam. Mislim da, gde god da ste, najvažnije je okruženje, a za te dve godine upoznao sam divne ljude, sklopio lepa prijateljstva i bilo je mnogo lakše da sve to podnesem.

„Gluma mi je bila predodređena jer su moji baba i deda bili profesionalni glumci. Imao sam šest godina kada sam prvi put igrao u pozorištu sa mojom bakom u predstavi Klupko, ona je igrala moju majku, od tada sam inficiran pozorištem. Celo detinjstvo mi je bilo povezano sa glumom, nisam imao izbora, uvek mi je gluma bila na prvom mestu, i učiteljica kada bi me pitala šta ćeš biti kada porasteš, ja sam odgovarao ’ne razumem pitanje, kako šta, pa glumac’“.

Foto: Privatna arhiva

Ali se rado vraćate u Srbiju?

– Da, veoma rado, ovde se opustim, mesec, dva ili tri, zavisi koliko mi vreme dozvoljava. Nasnimim emisiju „30 minuta“, a sada i jednu novu u kratkoj formi koja se zove „Uloga života“. Gledaoci će moći da vide emisije na Link Tv i EDU Tv.

Da li ima nekih pozitivnih promena ovde, s obzirom da možete da napravite vremensku distancu?

–  Korenitih promena nema, ali mlađe generacije su drugačije, bolje prihvataju novine, nemaju predrasude i mislim da će oni moći da urade nešto dobro kako bi se međuljudski odnosi podigli na jedan civilizacijski nivo.  Mi imamo istoriju takvu kakva jeste, zbog toga se teže oslobađamo predrasuda, ali verujem da mlade generacije koje dolaze misle drugačije, otvoreniji su, nama samo treba vremena da bismo živeli bolje. Gledam decu u Njujorku koja su raznih nacija i vera, i ovi klinci danas ovde u Srbiji ne prave neke razlike koje si vere, seksulane opredeljenosti,  vreme radi za njih, i oni će promeniti svet na bolje.

Foto: Privatna arhiva

Ipak, u američki sistem i način života uklopili ste se brže nego što ste na početku mislili ?

– Sve polazi iz kuće, ja sam dete iz mešovitog braka i vaspitavan sam tako da ljude delim na dobre i loše. Ne vidim nikakvu drugu razliku među nama, iako generalno živimo u svetu podela po verskoj, nacionalnoj, seksualnoj, rasnoj ili nekoj drugoj osnovi. Živeći u Njujorku gde borave ljudi svih nacionalnosti i religija na svetu,  dobio sam priliku da ljude gledam drugačijim očima i da ne pravim te razlike. Crn ili žut, ovakav ili onakav, to kod mene ne prolazi. Jednom prilikom bio sam sa drugarima na večeri, do tada nikada nismo pričali o religiji, ali se povela i ta priča. Shvatili smo da je svako od nas različite veroispovesti! To mi je bilo super! Dogovorili smo se da svake nedelje idemo u crkvu ili mesto gde se molimo. Mislim da je to veliko bogatstvo.

„Zadovoljan sam mojom karijerom, oprobao sam se u svim glumačkim žanrovima, snimao i za film i televiziju , za jednog glumca je najvažnije da traje, da te zovu da radiš, od avgusta prošle godine išao sam iz projekta u projekat…Radim to što volim i mogu da živim od toga“.

Foto: Privatna arhiva

Master studije ste završili u Los Anđelesu. Da li ste za to vreme bili na audicijama za neki holivudski film?  

– Išao sam na kastinge, ali iskreno to me je jako umaralo. Drugačije je nego u Njujorku. U Los Anđelesu morate od ranog jutra da čekate da dođete na red, prijavi se na stotine ljudi za neki film ili reklamu. Red je dugačak kilometrima, kao kada se otvara neki hipermarket. Za jednu reklamu sam čekao čak osam sati, pritom je bilo prilično toplo. Dobio sam neke poslove, ali nije mi se dopao “Grad anđela”, Njujork je moja ljubav, te sam jedva čekao da se vratim tamo.  Kada treba da idete na neki kasting u Njujorku dobijete tačno vreme i minutažu koliko će trajati, a nekako mi se nisu dopali ni ljudi u najvećem gradu Kalifornije – mnogo su usredsređeni na sebe, ko je s kim, koga poznaješ… Tamo gde ja živim ljudi su srdačniji. Pritom, mi imamo pogrešnu sliku o američkom narodu, naime, oni su veoma druželjubivi i prijatni, i to treba razgraničiti u odnosu na političare i politiku koja je takva kakva jeste.

Kako funkcioniše posao sa agentom?

– Agent radi za tebe, on po ugovorenom poslu dobija procenat, koji iznosi 20 odsto po projektu, nekada i više u zavisnosti od produkcije. U Americi se zna, sve je po ugovoru, sve je po zakonu. Agent zarađuje od mojih angažmana, što bolje prolazim, to je i on na većem dobitku. Tačno se zna ko šta radi, ne može niko da vas prevari, zakoni se poštuju. Njima je tamo bitno da ste profesionalac, potpuno im je nevažno odakle ste i u šta verujete… Meni kao Srbinu nikada nije bio problem da dobijem posao zbog nacionalnosti ili vere. Njih zanima talenat i to je to. Mladim glumcima u Srbiji sam rekao da nikako ne daju novac unapred, kako bi im neko našao posao, jer sve je to prevara. Mi smo manje tržište i ovde se poslovi uglavnom završavaju preko poznanstava, kumova, ljubavnica. Ne bih u detalje. Sve dok je tako biće više prilika da netalentovani mladi ljudi dobiju posao.

Foto: Privatna arhiva

Dakle u Americi je sve fer-plej i nema protekcije?

-Pazite ovako, verujem da Meril Strip ne ide na kasting, jer ona žena može da glumi telefonski imenik ako treba (smeh), ali i velike zvezde imaju kastinge za određene uloge, nisu pošteđene. Razlike između audicija u Srbiji i Americi su prevelike. Naime, prošle godine sam ovde kod nas bio na jednom kastingu, velikom, 400 glumaca je došlo, među njima značajna glumačka imena, ostvareni u svom poslu. Videla me je drugarica na tom kastingu i rekla mi je da ne čekam, da su sve uloge već unapred podeljene! Nisam mogao da poverujem koje je to zezanje ljudi, i to velikih glumaca. U Americi je tako nešto nemoguće! Toliko sam ponosan na sebe jer sam tamo sve dobio preko kastinga, a ne zbog poznastava Pere, Mike, Žike… Ovde se zna ko dobija uloge unapred, postoje klanovi, a u poslednjih 10 godina glumu upisuju uglavnom deca čiji su roditelji uticajni u javnom životu. Pa samo pogledajte, u svakoj domaćoj seriji igraju jedni te isti. To za našu profesiju uopšte nije dobro.

„…onda me posle pitaju kada ću da se vratim u Srbiju? Kada vidim kako je to tamo, koliko je cenjeniji moj posao u Americi, zaboravim na povratak, za sada sebe ne vidim u Srbiji“.

Foto: Youtube/Screenshot/Charlize Theron

Kada biste mogli da birate, sa kim biste igrali u visokobudžetnom američkom filmu i ko bi ga režirao?

– Kada bih mogao da biram definitivno bih igrao sa Meril Strip, nju sam upoznao i lično. Ona je izuzetna kao osoba, pritom  ubija kako glumi. Moja komšinica iz kvarta u Njujorku gde živim je i Oskarovka Džulijen Mur, kada se sretnemo javljamo se jedno drugom, eto mogla bi ona. Ali najpre, sa glumicom koja je toliko lepa da ne znam kako bih glumio sa njom, verujem da bih non stop gledao u nju,  ne bih se uopšte bunio da snimamo ljubavnu scenu, predivnom Šarliz Teron. Video sam je na jednom koktelu, ljudi moji ona je još lepša uživo! Obično nemam tremu ali tada sam bio baš uzbuđen. Prišao sam joj i upoznali smo se, iz nje kipti pozitivna energija. Film bi mogao da režira na primer Pedro Almodovar, ali prijao bi mi i Stiven Spilberg.

Foto: Privatna arhiva 

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *