17. 09. 2019.

Dan kada su mi roditelji lepili nove foto tapete: Titova štafeta kao simbol jedinstva (i propasti)

Te davne 1987. godine imao sam 10 godina, i ako me sećanje ne vara, polovinom maja meseca kroz Zaječar, moj rodni grad, trebalo je da prođe Štafeta mladosti, povodom rođendana Josipa Broza – Tita (iako je on umro sedam godina ranije), koji se slavio 25. maja. Bio sam presrećan, jer je palica sa kojom se trčalo od Vardara pa do Triglava, trebalo da prođe baš pored moje kuće.

Kako i dolikuje, počeli smo i mi pripreme, s obzirom da smo bili u „centru dešavanja“. Osim što smo sređivali eksterijer oko kuće, odlučili su moji roditelji da mi kupe i nove foto tapete za moju sobu, jer znate kako, biće tu puno ljudi (spontano okupljenih), te neko može videti one stare u mojoj sobi, koja je bila na drugom spratu kuće s bočne strane! Zato, hitno su se lepile nove. Sećam se tih tapeta sa motivima Ivice i Marice i veštice  (idealno rešenje za proslave), zatim veliko kuče – pudla francuska i neka hepi porodica igrali su neko kolo. Što bi rekla današnja omladina „simpa buraz“. Ja sam bio supervizor  tih radova, moralo je sve da bude pod konac, veličanstveno, ikada nikada najbolje. Žao mi je što sada nemam sliku da vam pokažem, ali stvarno smo moji roditelji, sestra, baba i ja bili ponosni na nove foto tapete u mojoj sobi. Bilo smo ponosni i na to što je moja sestra trebalo da učestvuje na velikom sletu u Beogradu, koji se svake godine od 1950. organizovao u glavnom gradu SFR Jugoslavije.

Foto: Youtube/Screenshot/Slet u Beogradu

Naime, slet je bio vrhunac proslave Titovog rođendana (inače njegov rođendan je bio 7.maja, ali je 25. preživeo desant na Drvar,  pa je maršal rekao da se slavi taj dan, a bilo je kako najveći drug od svih drugova i drugarica kaže – bez pogovora). Štafetu su mu uručivali od 1945. godine prvo u Zagrebu, a potom u Beogradu ispred Belog dvora. Zatim su doživotnom predsedniku SFRJ apetiti porasli, trebalo je da to bude moćnije, te je od od 1957. godine štafeta, uz manifestaciju poznatu kao slet, Titu bila uručivana na stadionu JNA u Beogradu (FK Partizan). Štafetu su po pravilu maršalu predavali istaknuti omladinci, pojedinici iz sveta sporta, umetnosti, javnog života. Ceo taj događaj je bio priča za sebe, ta štafeta iz 1987. godine bila je poslednja koja je stigla na stadion JNA, nakon toga krenuo je uvod u „vesele devedesete“.

“Poslednji nosilac Štafete mladosti, Rejmonda Bročaj, učenica iz Gnjilana štafetu je predala Haimu Redžepiju, tadašnjem predsedniku Omladine Jugoslavije. Sledeće godine, 1988, poslednji put je na beogradskom stadionu održan slet povodom Dana mladosti, ali bez štafete. Nakon toga, SSOJ je ukinuo ovu, nekada popularnu, priredbu”.(Jugosfera).

Foto: Youtube/Screenshot/Rejmonda Bročaj

Da se vratim na doček poklona Titu u Zaječaru. Sećam se da je dan bio divan, pravi letnji, i sve je bilo spremno za ovacije štafeti na ulicama Zaječara. Ja sam sat vremena ranije izašao u dvorište naše kuće da bih zauzeo VIP poziciju, fan pit ili kako god, za praćenje trenutka koji se ne zaboravlja. Sve je bilo super dok ispred mene nisu stale neke visoke komšije i zaklonile mi pogled ka ulici! Ljudi moji koja je to gužva bila, kao da se delio hleb za džabe. Da skratim, nisam video ništa! Sve je trajalo 25 sekundi, oni su samo protrčali, uka, buka i ćao zdravo. Bezveze, ali da izgled moje sobe ne bi bio narušen, pozvao sam drugare iz komšiluka na sok, i da im pokažem foto tapete. Bili su oduševljeni. Verujem da bi se svidele i drugu Titu.

Foto: Youtube/Screenshot

Te večeri smo ispred televizora čekali početak sleta, da bismo videli moju sestru. Na toj manifestaciji učestvovalo je na hiljade omladinaca iz cele Jugoslavije, postoji i danas slična u Severnoj Koreji. Videli smo njenu drugaricu, moju sestru nismo. Bio sam tužan. Nisu mogle ni tapete da me oraspolože do kraja tog uzbudljivog dana.

Nekoliko godina kasnije pročitao sam članak  u kome piše da je ova poslednja štafeta bila neka naznaka propasti države koje su svi voleli. Naime, na štafeti je bilo osam crvenih dioda koje su ličile na kapljice krvi, i okrnjena petokraka. Simbolično najvljen krvavi raspad SFRJ ili je sve to bilo slučajno?

Foto: Štafeta iz 1987/Promo/Muzej Jugoslavije

Ova štafeta kao i sve prethodne, čuva se u Muzeju istorije Jugoslavije u Beogradu. Na današnji dan Kuću cveća obilaze ljudi iz celog regiona, da vide gde je sahranjen Tito, da pogledaju štafete, da se oni malo stariji prisete kako kažu „srećnih vremena“, a ovi malo mlađi da stvore neku svoju sliku u glavi kako je to bilo.

Odavno nema štafete, nema ni mojih foto tapeta u Zaječaru, vreme je sve to „pojelo“. Nije više ni toliko važno, ko danas slavi Titov rođendan neka mu je sa srećom, meni su ostale samo uspomene iz jednog drugačijeg detinjstva od ovog koji deca imaju danas.

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *